A sta ako poslednje godine zivota provedene u zaboravu i magli sopstvenog svesnog i izgradjenog identiteta nisu samo zli usud i ireverzibilna bolest? A sta ako zaboravljanje u tim poslednjim godinama je poslednja linija odbrane Ja? Mozda Ja ne moze dalje, mozda se individuacija zaglavila. Mozda nije moglo dalje iz bilo kog razloga, najcesce iz slabosti Ja, ali cesto i iz razloga koji nemaju nista sa tom ili bilo kakvom slaboscu. Mozda je Ja probalo, ali je bilo previse drugih kocnica. U svakom slucaju, vreme istice, a bilans zivota postaje sve tezi. Sve ono sto nije konfrontirano na zrele nacine, otvorenim ocima, verbalizovanim recima, osmisljenim akcijama je jos uvek prisutno i pritiska i dalje. To znaci da ima nesto nedovrseno iz naseg procesa individuacije sto nece moci da se odradi do kraja zivota. I to nesto ne zvuci kao uspeh. Sta ce sada da uradi Ja? Nekadasnje odbrane nisu urodile plodom (jer se seca i zna da ima nesto sto skripi i zulja i muci). Povratak u stanje pre njih je nemoguce – stoga je najbolje izbrisati- izbrisati sve. Izbrisati samosekaznjavajuci ? Ili je to cin vrhunskog egoizma, potapanje u nesto sto daje znacaje, preinacuje se u zrtvu i, pritom, ne mora da se suceljava, sukobljava i gubi? Mozda je totalan zaborav neko skretanje sa puta individuacije, u neku skrivenu slepu ulicu. Da li bi demencija (ne svaka, npr ne Levijevih tela ili Pikova, ali mozda ove mesovite, vaskularne i Alzheimer forme) mogla biti poslednji mehanizam odbrane, poslednja zastita Ja, jer je Jastvo suvise prodorno, suvise vidi i suvise se seca?
PsyMultiverses 