Neka razmisljanja o zanatu i umetnosti

Photo by Alena Koval on Pexels.com

Za vikend sam procitala ili bolje reci bila sam posednuta od strane knjige Ju Nesbea. Ne citam cesto krimi-price i dala sam sansu skandinavskom krimicu iz najobicnije radoznalosti. 700 strana za dva dana nije bio poriv za samohvalisanjem i ponosom brzinom citanja vec nagon d ase sto pre iskobeljam. Knjiga me je uvukla i nije me pustala i nisam ni znala kako mi se to desilo. Knjiga ovde nije bitna, nije ni krimi-prica, vise nesto sto me je zapljusnulo malo kasnije, kada sam shvatila da je stil bio taj koji me je zaveo. Ovo je bila zanatska knjiga, ne umetnicka. Napisana kako treba, fino odmerena da skenira sve dopaminske receptore i da ih zagolica.

Zanatska i umetnicka knjiga – razlike? U zanatskoj knjizi svi smo tretirani isto. Svi smo izlozeni istim stimulusima koji rade slicno svima. Nekome se to ne dopadne, ima tu slojeva Nesvesnog, iskustva, asocijacija, sklonosti. Ipak, zanatska knjiga gadja na kvantitet. Citajuci je (verovatno je slicno i sa vizuelnim umetnostima) ja zamisljam ono sto je unutra sledeci ono sto mi je dato, ja sam nosena time i ja pripadam necemu, nekoj grupi koja to nesto prepoznaje. U zanatskoj knjizi je kao sa finim zanatskim narukvicama i mindjusama, zasticena sam, imam istu estetiku kao i drugi. Ne strcim. Opet, necu bilo koju narukvicu, hocu onu koja mi odgovara i koja mi je najlepse -meni najlepsa. Trazim licnost u opstem. Znaci nije mi dovoljno da sam kao drugi nego bih da sam malo posebnija u tom opstem.

Onda citam umetnicku knjigu. Ona ne stremi tome da je svi prepoznaju, njoj je cilj da nekoga pogodi u srce i izmeni ga, da nekog prepozna. Ona je elitisticnija, ne zato sto je kvalitetnija nego zato sto je izbirljivija. I sad, citam tu knjigu i prodrma me i ulazi u sve pore i stipa iznutra. Osecam se da je nesto moje licno prepoznato, identifikujem se sa nekim delicem koji sam znala da postoji u meni, ili nisam znala, ali sam sumnjala, ili mene je iznenadjuje moja ignorancija njegovog postojanja u meni. I onda se to moje licno utopi i otopi pred saznanjem da je neko ili mnogi (jer knjiga je, ipak, prosla neke prepreke kako bi bila objavljena) osetio to isto. Licno sad trazi opste. Sad trazim obratno, trazim da su moje mindjuse prihvacene i prepoznate.

Ne mozemo nicemu ugoditi ako stojimo u ekstremu. Potrebno je setanje kroz stilove.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s