Author Archives: draganafavre

Jedno kratko pitanje koje se probudi kad se susretnem sa osobama sa hronicnim bolestima i problemima. Izbecicu ovde psihijatrizaciju uzroka tih bolesti ili poremecaja. Zaustavicu se na nekim najrasprostranjenijim, cesto genetski prenosivim i nepsihijatrijskim oboljenjima (npr. multipla skleroza, reumaticni poliatritis, dijabetes). Postoji osoba, kompletna osoba kao sto je bila i pre bolesti (ili pre saznanja o bolesti, ili pre prvih simptoma) i postoji bolest koja aktivira arhetipsku sliku, angazuje energiju osobe i hrani je vaznoscu koju joj daju – stvra se kompleksa. Kompleks bolesti, kao jedno bice u nama, saboter, pratilac, uzbunjivac, bolesnik, zrtva, ljutisa-besnisa, dosaptavac. Ziveti sa njim je izazov. Davati vaznost razlogu (zasto bas mi zivimo sa njim) ga ohrabruje u svojoj ulozi (koja god ona bila, ne neophodno negativna, moze lako da bude i zastitnicka). U svakom slucaju, nije lako sa njim i nije neobicno sto bismo ga otcepili od sebe ili se stopili sa njim. „Ja sam bolesna, znaci Ja sam bolest“ ili „Ja nikako nisam bolest, to nema veze sa mnom, to je zbog… „. Kako naci adekvatnu distancu od necega sto je u nama, sa nama, oko nas, nesto ne zelimo, a jos nece ni da ode? „Necu te, ali moram sa tobom“ – to nesto crpi nasu energiju. Boriti se protiv i davati mu nasu energiju koja ima neke korisnije upotrebe nego da se trosi na „nepopravljivo“ ili „tesko popravljivo“ ili „od-nas-ne-zavisi popravljivo“, samo idu u smeru lose preraspodela resursa („vec ih imam malo i jos ih dajem onom koji me iscrpljuje“). Jedini nacin da se organizujemo u odnosu na „neotarasivog cimera“ je da usredsredimo svu nasu energiju na ono sto nas hrani, umesto da hranimo ono sto nas jede.

Ima jedno pitanje koje cesto proistekne iz rada sa Socijalnom Maskom/Personom u psihoterapiji. Pacijent identifikuje svoje drustvene maske, ono kako se stiti od Drugih, kako se predstavlja Drugima i kako se menja u odnosu na razlicite Druge. Ta otkrovenja su nekada laksa, nekad komplikovanija, sto zavisi od raznih drugih parametara, manje interesantnih za ovu pricu. Ipak, u jednom trenutku primecuje nesto: Ja sam negde unutra, nekad ranjiva, nekad cvrsta, svakakva u biti, i kada sam sa Drugima, ja ne pokazujem sve sto sam Ja. Dakle, da li lazem? Mislim o sebi kao iskrenoj i autenticnoj i — bum! Nije bas tako. Izbor je sada svestan (Persona je nesvesno izgradjena, ali se da osvestiti, i sad, kad smo u kontaktu sa njom, sta ciniti sa odgovornoscu za nju). To je nesto sto cesto nazovem hiperiskrenoscu koja se postavi kao konflikt (neko bi rekao, koju Nad-Ja usvoji). Ako ne dajem celu sebe Drugom, lazem, ako lazem, nisam dobra osoba ili nisam osoba koja sam mislila da sam. Opet, ako dajem sebe, sta onda? Znaci da se stitim? Znaci da sam egoista, samoljubiva, samozastitnicka, samo-sama. Tu se spotaknemo o predrasudu o egoizmu. Ne treba, nije dobar, a zapravo umerena kolicina je neophodna. Voleti Sebe malkice vise nego Druge bez da se ugrozava Drugi. Jer, napokon, sta je zbilja ljubav (ne zaljubljenost i strast gde Animus i Anima prave svoje mating rituale, nego ljubav, ono sto se iskristalise nekoliko nedelja-meseci posle pocetka veze, posle prvog susreta sa dezidealizacijom)? Prihvatati Drugog da iskaze svoju licnost, svoja misljanja i osecanja i svoje Ja cak i ako nam to ne odgovara, prihvatiti da Drugi nije Ja, a opet ostati uz Njega/Nju; i obratno, prihvatiti svoju sposobnost, misao-osecanje, nekad neophodnost da nekad postoji i opcija da povredimo Drugog zarad sebe, ne bezati, ne tabuizirati, samo psihvatiti realnoste te opcije i posle napraviti izbor. To je ljubav, slobodan izbor. Ljubav za sebe da mi se mogao voleti Drugi. Empatija za druge da bi se odabrala empatija kad sami biramo. Lagani ples empatije i ljubavi prema sebi…

I sad, vracam se na (hiper)iskrenost. Kako umiriti Ja koje bi da bude voljeno i prihvaceno takvo kakvo je, a opet ne izloziti ga opasnostima? Kako filtrirati odnose, i kako balansirati u tim razlicitim odnosima, posebno kad krenu da se preplicu? Kako prihvatiti da smo mi, zapravo, ti koji prave razlike, distance, bliskosti, zatvaranje, otvaranje i sve ostale manuvre koji uticu i na Druge. Kako se pomiriti sa slobodnim izborom ako on dovodi u pitanje nase preispitivanje jednakosti, vrednosti, hjerarhije i, narocito, predrasuda, jer najveci deo nasih zastita se desava pre nego to se opasnost i zaista ostvari?

Dakle, mogu li da stitim sebe, da budem saglasna sa tom zastitom i da prihvatim da ono sto dajem unaokolo je razlicito za razlicite ljude, prile, vreman, okolnosti, kombinacije ljudi – ako sam ja u saglasnosti sa sobom, ima li mesta ambivalentnosti (ili barem kritici, preispitivanju, fleksibilnosti) mojih vrednosnosnih sistema?

Kako se postaviti kada vidimo nesto sto treba da se promeni kod Drugog, a Drugi to ne vidi? Najcesci i najzreliji odgovor je: ostavimo da sazre i da sam pronadje svoj put. Ipak, sta se desava u situacijama kada: Drugi nas u nekom konkretnom trenutku zamoli za pomoc, Drugi nas ne moli za pomoc, ali je rizik preveliki da ga ostavimo samog, Drugi ne moze da brine o sebi, nas posao je da pomazemo Drugom?

Hajde da vidimo polako, najpre preko vizuelno, sta se tu desava i sta moze da krene (ne)ocekivano.

Broj 1: Drugi ima neku krizu, dilemu, bilo sta i pozali se. Ili ne trazi konkrektno pomoc, ali bi mu dobrodosla, ili je trazi, jer je to nesto u cemu mi imamo iskustva. Nase Ja se zarumeni i prihvati. Bdi nad Drugim i ide uz njega. I ne primeti kada treba da pusti Drugog. Drugi treba da se pokrene i da nastavi svoj put individuacije, inace to nije njegov put. Mi ga kontaminiramo. Mudri starac se pretvara u „ja znam bolje od tebe“ ili „hajde, pomocicu ti jos ovaj put“. Nebitno odakle dolazi prvi zahtev, nebitno je li ili nije opravdan. Nebitno kako je mudri starac promenio zivot (mudrom starcu bas i ne bi tebalo da je do rumenjenja obraza, ali ako hoce, zasto da ne, ali bez adikcije – i mudri starac moze da upadne u zamku kompleksa mudrog starca i spasitelja) Drugom. Drugi mora da nastavi sam, inace je pitanje: ciji je to put zaista?

Broj 2: „Ja znam sta je dobro za tebe, ali ti jos ne znas. Ne brini, javice ti se i videces da sam u pravu.“ „Necu bdeti nad tobom kao mama (ili mudri starac), cekacu te na kraju puta.“ „Zahvalices mi kad stignes“. Ne pitamo sta je dobro, sta je pravedno, sta je neutralno, sta je nuzno, sta je neophodno, sta je ono sto Drugog cini Drugim. Uzimamo samo ono sto smo videli ili sto mislimo da smo videli ili ono za sta se bojimo da bi bio nas propust ako vidimo, a ne reagujemo. Mesamo se, ali pasivno. Nismo aktivni kao u broju 1, ali nismo ni van tudjeg puta. Cekamo i frustriramo Drugog. Ne pustamo ga samog, misleci da mu dajemo slobodu. Nasa psihicka energija se joguni ako Drugi skrene sa puta. Nas put krece da se ukrsta sa putem Drugog i da stagnira, jer mi cekamo aktivno, a pasivno. Ne pomeramo se, ali nase Nesvesno nema naivnu poziciju.

3. Drugi je dete ili je veoma bolestan ili povremeno ne zna ko je. Oscilujemo izmedju 1 i 2. Dajemo slobodu, dodjemo, pa odemo. Pokusavamo da citamo znake i da se sklonimo sa puta, pa kada zatreba da se vratimo. Ali, nismo slobodni. Drugi radi koliko moze, ali se mi upetljavamo. Dodjemo, pa odemo. Mislimo da je i to nesto, mislimo da ne smetamo. Dajemo duple poruke. Tu smo, pa nismo. Malo pomazemo, pa onda pustamo. I arogantni mudri starac i dobrica-mudri starac i nezna majka i iscrpljeni roditelj, sve smo to. A to fizicko ili pshicko dete se zagubi. U jednom trenutku ga pustamo da ne bismo pustili sebe. Tu krece dilema.

4. Kadar je jasan. Tu smo i pomazemo, ali nismo tu kada nemamo kontakt. Nismo ni mama ni tata ni ljubavnik ni drugar. Nismo ni senka, a nasa mudrost se placa. Nebitno kako pomazemo, to nam je posao. Tu smo, pa nismo. Ali kad smo tu, tu smo. I sve je jasno. Kako da se tu ne upetljamo u kompleks spasioca, u iscrpljenost i zaglavljenog hranitelja ili u svemocnog gurua? Odgovor je u diskretnom naspram kontinualnog ili periodicno-haoticnog. Tu smo, pojavimo se kada treba, kada je jasno zasto smo tu i kada je jos jasnije da necemo biti zauvek tu. Sve je jasno, nema lazi. Dodjemo i stimulisemo. Pitamo: „A sta ako?“. Pitamo: „A kako bi bilo?“ Pitamo: „Kuda ides, je li ti se to dopada, hoces li voleti tu da ides i sutra?“ Pitamo, ali ne dajemo odgovor. Stimulisemo. Stvaramo iskre i od te iskre ponekad se napravi plamen, a ponekad se ne napravi nista. Ali idemo dalje. I dalje prsnemo varnice, bez da izazovemo pozar. Nas put se uzdrma svaki put, ali mi se setimo svaki put koji je nas put i da li ta varnica treba nesto da nam kaze. Jednom recju, nismo ni prestari mudraci ni premlade mame, vise smo nesto kao roditelj osamnaestogodisnjaka koji krece u svet i pustamo ga, ali mu ne zatvaramo vrata. Nas put je perpendikularan putu Drugog – nismo u istoj dimenziji. Tu je razlika. Svako od nas ima svoju dimenziju.

Dobra harmonija izmedju empatije (odnos prema Drugom, zastita Drugog) i individualnosti/egoizma (odnos prema Sebi, zastita Sebe) je neophodna kako bismo bilo jedno solidno, jasno i spremno za dinamiku Jedno. O tome sam vec pisala i to se potvrdjuje u klinici na svakodnevnom nivou. Ipak nije svaka empatija ista, niti svaki egoizam lak za poredjenje. To nisu apsolutne vrednosti niti imaju jasno odredjene koordinate u nepreglednom mernom sistemu svemira.

Da postoji „dobra“ empatija i „los“ egoizam nije potrebno daleko gledati. otvorenost prema drugom, zaokupljenost sobom, to su teme koje se vec predugo obradjuju u radovima, novinskim clancima i jednostavnim, svakodnevnim razgovorima. Ipak, egoizam (mozemo reci i individualnost, samoljublje i slicni, ali se meni dopada bas taj, tako cesto omrazeni naziv -egoizam, jer nosi tu pezorativnu notu, tu senku zdravog odnosa i, stoga, mislim da je potrebno ga ugostiti iz te perspektive i direktno se suociti sa mogucim predrasudama) moze da bude, a i treba da bude, itekako zdrav. Bez jasne i integrisane ljubavi prema sebi nema mogucnosti da se udje u odnos sa Drugim, stavise – nadomestiti ono sto fali tom samoljublju moze samo da opetereti i kontaminira odnos prema Drugom. Isto tako, nezdrava empatija bez jasnih kocnica, dovoljne distance za kontemplaciju celokupnog odnosa sa Drugim se lako pretvara u stranputicu.

Sada bih da pogledam u jednu drugu zamke empatije – temporalnost. U jednom trenutku smo u kontaktu sa Drugim. Pod pretpostavkom da projektujemo minimalno u tu osobu, da su nam kompleksi relativno neaktivirani sa tom osobom i da je odnos zbilja odnos Drugog i Mene, a ne Mene i Mene U Drugom. Drugi je u tom trenutku preplavljen svojim kompleksom ili se neki arhetip kroz neki simbol aktivirao. Nebitno kako, uzmimo da je u pitanju kompleks, Drugi ne uspeva da se postavi u situaciji kroz svoje Jastvo, on je redukovan na taj kompleks i njegovo Kompletno Ja uma povez preko ociju i vodi se samo slatkim, maznim glasom kompleksa. I tada smo mi tu, moje Ja koje je, u teoriji, dovoljno komplektno da bi sagledalo situaciju i svojim racionalnim i iracionalnim funkcijama. Energija Drugog nas/me ne ostavlja inertnim. Osecam bol/uzbudjenje/tenziju/nesto jako kod Drugog. Ipak, nisam preplavljena njegovim kompleksom. Sam kompleks je nebitan, osecam samo osobu koja je pod kompleksom.

Dakle, odnos prema Drugom postoji, „opipljiv“ je. To se dogadja u ovom trenutku. Nije moje da spasavam drugog, on moze da spasi jedino sam sebe, koristeci svoju sposobnost da se reintegrise, sastavi ponovo i da sam sebe vodi dalje. Inace, ukoliko ga ja spasavam, pomoc opet dolazi od spolja, on se postavlja u pasivnu ulogu, a jedino aktivna uloga moze mu dati dovoljno energije da bi prenebregnuo energiju kompleksa. Ok, dovde je jasno. Ali, ima nesto sto sve ovo komplikuje. Kao sto sam napisala gore, on (moze i ona, nebitno) je (skoro, pa) posednut od strane necega sto zauzima citav mentalni prostor. To je jedna intenzivna sadasnjost. Ja ga osecam od spolja, ali bez istog kvaliteta, jer Ja nisam On(a). Takodje, ja sam svesna da je to sada, ali mogu da doprem i do saznanja o uobicajenom protoku vremena (proslost-sadasnjost-buducnost), jer nisam zaglavljena u samo jednoj instanci sebe. Moja empatija se mesa sa mojim projekcijama i fantazijama o nastavku date situacije. Dakle, imam empatiju, ali odmah aktiviram i intuiciju, kao i racionalne funkcije (planiranje, estimacija i slicno). I tu moze da dodje do dileme – iz moje pozicije vidim nesto sto Drugi ne vidi i ne moze da vidi. Sta radim? Kao sto sam napisala malo ranije, ostavljam Drugome da otkrije temporalnost kada joj dodje vreme, da sagradi u sebi ono sto ce mu dati energiju aktivacije sebe i bolje kalibracije na putu njegove individuacije (a ne moje, jer moja je odvojena od njegove i mojoj vise pomaze postovanje autonomije Drugog nego skakanje u pomoc i zadovoljavanja nekih mojih kompleksa heroja i negovatelja, ali o tom – potom). Ipak, treba sada da to izdrzim i da procenim – da li je u pitanju moj kompleks ili prava pomoc, da li je moralno (prema sopstvenim moralnim nacelima, prema moralnim nacelima grupe i vrste kojoj pripadam) i da li je dobrobit znacajnija od rizika. Suvise pitanja koja rizikuju da mi otvore kapiju od Ja sa svim racionalnim zamkama i intelektualnim asocijacijama. Dakle, Ja pred Drugim imam najpre instinktivnu reakciju i vrlo brzo intuicija mi sapne sta dalje. Nekoliko nanosekundi dalje se pali sve svesno i logicno u meni i ja se vracam u uobicajenu temporalnost od koje je Drugi sacuvan ili udaljen ili kaznjen ili bilo sta sto u tom trenutku pripada Drugom, a ne meni. Tu krece nasa separacija koju treba postovati. Empatija je osecanje, empatija nije logicni proces. Empatija je odnos, dinamican i nestabilan, diskretan, a ne kontinuirani, sakadican, ponovljiv, ali nikad isti. Empatija koja ima svesnu temporalnu komponentu je vrlo verovatno kontaminirana sa Ja.

Ako prihvatimo da nase Kolektivno Nesvesno sadrzi u sebi sve nesvesne slojeve svih zivih organizama nase planete, a Jastvo (ono sa velikim J, Self, Soi) je sacinjenovo od svih Svesnih i Nesvesnih nase planete, postavlja se jedno pitanje: kada je sve pocelo?

Da li su arhetipi rodjeni sa rodjenjem zivota na nasoj Zemlji? Da li je jastvo moguce samo sa pojavom zivota? Da li je Svest (Christine Hardy bi to nazvala semantickim poljem – evo link jedne njene knjige na francuskom: https://books.google.ch/books/about/La_pr%C3%A9diction_de_Jung.html?id=BQHDtgAACAAJ&redir_esc=y u kojoj je njena teorija svesti detaljno opisana) bila tu pre nas (svih, svih nas)?

Sve i da je tako, pitanje je sta se desava na drugim svetovima, narocito veoma dalekim svetovima, u drugim delakim galaktickim klasterima. Ukoliko prihvatimo mogucnost da zivot u nekim formama postoji na egzoplanetama, nebitno od stadijuma evolucije tog zivota, da li je Kolektivno Nesvesno tog sveta i tih svetova razlicito od ove nase anime mundi? Da li je Jastvo zapravo Jastvo celog univerzuma od trentka Big Bang-a? Da li bi multivers bio razliciti po razlicitom semantickom polju/kolektivnim nesvesnim/svescu/Jastvom? Ukoliko su razliciti multiverzumi teoretski moguce uz razlicite lokalne fizicke zakone, da li je psihoidna funkcija onda sasvim izmenjena? Drugim recima, u nekom naucno-fantasticnom delu, Zemljani odavde se susrecu sa Zemljanima odnekuda – mogu li oni da komuniciraju (jezicki verovatno donekle, ali da li dele istu psihu, da li je empatija moguca?)? U kojoj meri je jezik dovoljna spona – bolje reci koja bi bila relacija jezik-transcendentalna funkcija nekog drustva? Da li nas tudje Jastvo, ukoliko ono zaista postoji kao tudje (na nekoj hipoteticnoj „zivoj“ egzoplaneti), moze transformisati (o tome ja pomalo mastam u ovoj prici na francuskom: https://livre.fnac.com/a10748310/Dragana-Favre-Entrelacs) koju neprekidno menjam prevodeci na srpski…).

Napokon, ukoliko je jedno Jastvo ovog naseg Kosmosa (od Big-Bang-a, pa do kraja sirenja i dalje), znaci li to da imamo vec negde u dubinama naseg Nesvesnog tracak onih drugih svetova?

Ovo nije prica o kolapsologiji i ekologiji niti o ekonomiji. Ovo je prica o razlici izmedju zelje da se ima dete i zelje da se bude roditelj. Nije isto.

Pitanje zelje za detetom se cesto postavlja u klinici. „Da li ste bili zeljeno dete?“, „Kakav je vas odnos sa idejom da imate dete?“ i slicno. Ipak ono sto najcesce radimo je da stavljamo akcenat na dete. Nije dete to koje cini invaziju u nas zivot. Nije zelja za necim, u tom trenutku, virtuelnim, idealizovanim i nepostojecim nasa vodilja. Dete je objekat koji postoji kao ideja i ta ideja moze da se inakrnira u nesto opopljivi. Ali, tada je to dete vec tu i vec postoji. „Zelite li dete“ je pitanje koje poziva na nesto sto se pojavljuje iz eksternog sveta (sto, zapravo, i nije netacno), nesto sto dolazi i menja Nas. Ipak, mi menjamo Nas. Mi odlucujemo da budemo roditelj. Mi znaci odlucuje da menjamo Nas. To Nas-Mi se transformise u neku novu verziju Nas, sa nekim novim kvalitetima. Naravno, i ta ideja roditelja je „samo“ ideja, isto je virtuelna i neopipljiva, ali nasa projekcija je razlicita od projekcije imati dete. Ja sam ta sto se menja. Nije dete to koje me menja. Dakle, jos nekoliko meseci (godina…) pre detetove fizicke forme, reprezentacija deteta moze vec da postoji i pocne da pravi gnezdo za nase projekcije kojim cemo ga ugostiti i kao dobre i ostale (a narocito trinaesta) vile mu/joj dati poklonu (docrtati tabulu koja vec nije rasa). Dakle, hocemo li detetu priustiti relativnu slobodu (jer projekcije su uvek neizbezne i deo kreacije detetovog Ja, tako da je apsolutna sloboda nemoguca i, cak, neprihvatljiva) ili cemo mu pridodati aktivnu ulogu u nasem zivotu (sa svim sto ta aktivna uloga cini sa Nasim zivotom).

Dakle, pitanje je projekcije nas u buducnosti u novom kontekstu. Jedino zdrav egoizam moze da dopinese harmoniji i balansu sa odmerenom i toliko neophodnom empatijom, u ovom slucaju, empatijom prema nerodjenom detetu.

Svedski film „Aniara“ iz 2019-e je uspeo da (mi) dotakne ivicu egzistencijalne provalije. Nema akcije, nema izdaje tehnologije (tehnologija je, stavise, izdana od strane nas – metafora samoubistva vestacke inteligencije je sumorna kritika naseg odnosa prema planeti i prema razlicitom, ali necu se upustati sada u taj aspekt ove price), nema vanzemljskih cudovista, nema cak ni ljudske histerije ni heteroagresivnih impulsa. Jednostavno, jedan svemirski brod skrene sa kursa i otpluta u otvoreni svemir. Otiskivanje ka otvorenim morima je pocetak avanture u mnogim legendama, i tu ima nekog napredovanja, neke nade, neke vitalnosti. Ide se dalje da bi se istrazilo nepoznato, da bi nepoznato pripalo carstvu poznatog. Zrtvuje se da bi se saznalo sta je iza. Covek to moze u tim legendama, jer su ta mora u rangu ljudskog mernog sistema. Ono sto se da naci je ono sto je shvatljivo i moguce i kongruentno.

U „Aniari“, covek se utapa u nesto previse izvan njegovih mernih jedinica. On bi mogao da prezivi teoretski (vazduh postoji, gravitacija se odrzava, alge daju dovoljno nutritivnih jedinica), ali je vreme predugo, prostor preogroman. Covek pluta kroz prazninu koja mozda to i nije, ali je njemu praznina, jer on ne moze drukcije da je dokuci sem svojim culima i svojim kapacitetima. Izuzetno je neprijatan osecaj posmatranje coveka koji (ipak) ima granice i kada se nadje izvan njih on ne moze da prezivi. Ne moze, jer nema smisao, nema cilj i nema cula kojima bi mogao da prilagodi spoljasnju temporalnost svojoj.

Bilo da posmatramo ovaj film kao naucno-fantasticno delo koje ispituje ljudsko mesto u univerzumu ili ako se prebacimo u psihicku dimenziju i vidimo malecno Svesno u nepojmljivom Nesvesnom, pitanje prave mere se stavlja u prvi plan. Prave mere u smislu pojmovnosti necega, ali u smislu vremena, adaptacije i integracije. Ovde (u filmu i u metafori) nema ni sudbine ni karme ni velikog odgovora ili romantiziranog balansa osvete i pravde. Jednostavno, nesto se ne da integrisati kada nije vidljivo, citljivo, razumljivo. Ne da nam se ne zato sto nismo dobri nego zato sto nije nas red velicine. Adaptacija je manje uspesna ukoliko se gubi njen smisao i njena uspesnost nije reda nase temporalnosti.

Slike i akcije univerzume su spektakularne kada ih gledamo izdaleka, kompjuterski obradjene i obojene, ali su odrazi necega za sta jos nismo spremni, sto jos ne mozemo da „pipnemo“. Lactobacillusu je svejedno (bar mislimo, mozda i nije tako) sto ga jedemo i pijemo, mi smo samo pejzaz, okolina, izvor energije. Odnos kvark-covek-klaster galaksija je jos uvek odnos deskripcije i observacije, a ne odnos tipa komunikacije. Integracija bilo kakve nepoznate ne moze odjednom i ne moze bez komunikacije sa tim nepoznatim. Da bi se komuniciralo, potreban je odnos i mogucnost odnosa. Pre utapanja u ogromno Nesvesno, potrebna je razmena izmadju Nas i Naseg Svesnog i Naseg Nesvesnog. Postovanje tudje (nepoznate) temporalonosti ide kroz pozicioniranje prema sopstvenoj temporalnosti. Imaginacija moze dalje, ali ne moze da pravi direktni kontakt sa nepoznatim. Potrebno je nase Svesno u svemu tome.

Nema nikakve novootkrivene tajne u onom razmisljanju da umiremo dvaput, jednom kada nam telo umre (i samim tim i Svesno), a posle kada umremo u drugima (kada ideja o Nama ne postoji vise, kada su svi koji nas se secaju, razmisljaju o nama ili nas pominju mrtvi).

Smrt jos nismo prevarili, a sve da je i odlozimo, ona uvek vreba i vrebace, dokle god ona ima smisla u nasem ekosistemu. Svemir je ogroman i bilo bi mesta za sve nas zauvek zive, ali, zasad, to dzinovsko prostranstvo nam je nedostizno. Skuceni smo na jednoj planeti, u jednom sistemu, na periferiji jedne galaksije i moramo da se recikliramo kako bismo evoluirali i nstavljali da slavimo-imamo-vrednujemo zivot.

Trajemo u Nesvesnom, u Kolektivnom Nesvesnom, u Animi Mundi, u Unus Mundus-u. Trajemo, ali smo stopljeni sa drugima. Ego se rastopio. I pored toga sto nase Svesno nema narocite koristi od Posle-Nas, jer Posle-Nas nema vise Naseg suda, observacija, vrednovanja sveta, dakle za Nas nema ni sveta, ako nema Nas, trudimo da se taj Ego ne razlije i ne izgubi potpuno. I pored toga sto mene nema, moj Ego ce trajati. Ono sto trazimo je, kad vec me nema, kad vec mog Ega nema, da postojim u Kolektivnom Svesnom, bez narocitog osvrta na Kolektivno Nesvesno (ma koliko on bio zaista mocno). Bilo kakvo Svesno je blize Egu, blize vrednovanju, blize stvarnom. Jer sta nije osvetljeno nasem Svescu, moze biti i najrazornije i najbolje i najljupkije i najagresivnije, ali nije dovoljno stvarno. Nama je stvarno ono sto nam je objasnjivo, stomozemo da opisemo recima ili slikama. Cak i ostale svetove, bogove, dimenzije antropomorfizujemo. Sto bi rekao Stanislav Lem: „trazimo ogledala“. Kolektivno Nesvesno je suvise neobjasnjivo i neopisivo. I cak ako je i stvarnije (sto se ne bi dalo klasicnim ekpserimentima dokazati, ali sto se u klinici vrlo lepo i glatko ponavlja i potvrdjuje), nama je draza iluzija. Iluzija o kojoj pisem je iluzija da trajem vise kad vise me ima u mislima drugih, kada moj Ego izgleda kao i da je i dalje tu, opipljiv i jak.

Otuda moc. Zelja da se ostavi trag. Nije bitmo da li je dobro ili, korisno ili ne. Nema moralne kategorije u ovoj dimenziji. Bitno je trajanje. Izlazak iz uobicajenog afterlife-span-a, 2- 3 generacije i gotovi. Ako smo mocni, pamte nas. Ozivljavamo kroz reci i misli i snove drugih. Mozda i sanjamo neke nepoznate koji su zbilja postojali, ali ih ne imenujemo, ne povezujemo sa onim sto je bio njihov Ego. Ako sanjamo Hickoka, Cercila ili Aleksandra Makedonskog, imenujemo ga, stavljamo u tu sliku neku nasu pricu, koristimo njihovo bice kao nasu reprezentaciju. Korisni su. Postoje iako ih nema. Izrone iz Nesvesnog svojim imenom i prezimenom. Identifikovani su. Imenovani su.

Moc nije cilj. Moc je sredstvo. Cilj je neumiranje Ega ili, bar, Zombi-Ega. Cilj je da ideja o nama ostane. Pitam se u kolikoj meri zaboravljanje je odbrana, zastita ili prevencija.

Koje su nase osovine, ono sto nas definise, ono dokle sam i gde vise nismo?

Ako shematski zamislim mene kao jednu sferu koja ide od mog centra do unaokolo i zamislim da se radi o pravoj sferi (mada je verovatnoje da je to neki amorfni oblak Mene), sta definise tu sferu? Pa, njen poluprecnik ako pricamo o sferi biklo gde i kada. Ako pricamo o odredjenoj sferi koja se negde (i nekad) nalazi, onda i njen centar. Naravno, ono sto je od spolja karakterise su njene granice, teksture, boje i ostalo njenih granica.

To sto drugi vide, te nase obrise, to sto predstavljamo su nase persone, nase socijalne maske, nasa mentalna koza (uostalom nije li koza toliko slicna nervnom sistemu, oboje se stvaraju iz ektoderma i oboje nas stite od pocetka). Koliki nam je poluprecnik su nase slobode, nas prostor, koliko sebi dajemo slobode da uzmemo sto bismo da je nase. Napokon, centar je ono sa cim se identifikujemo kad kazemo Ja.

Ali to Ja nije bas tako monohromo. To je jedan novi kosmos (onako kako su Stari Grci definisali kosmos, neka vrsta komplikovanog reda). On je u sredistu one predhodne sfera tako se on ne definise iskljucivo po svojim granicama, ali opet, on je taj koji je malkice (vrlo malkice) blizi razlogu (ovde je razlog upotrebljen, jer ne uspevam da nadjem adekvatniju rec, ali razlog je definitivno previse antropomorfan i logos-koncept) zato sto je centar sfere tu gde je (jer to je klucno pitanje, zasto bas tu? Puka slucajnost, konfete se razlete, baloni odlete, i neka konfeta/balon se zaustavi na nekoj biljci i to je to? Nista vise od toga? Mozda se i univerzum hrani nekom snagom neodredjenog i nasumicnog).

I taj kosmos ima svoje osovine, ono oko cega se vrti, ono sto je stabilno ili bar delimicno stabiilno, ono sto se nece lako i na prvi dasak krize poremetiti. To je ono sto cini ono sto smo, nas identitet: nasu pricu, nase vrednosti, nase svesne slabe tacke i nase no-go principe. Ono sto lici na nas i sto mozemo da prepoznamo u drugima, ali ma koliko slicno bilo drugom, nikad nije identicno drugom, jer identicnog nema. I oni sa slicnom pricom nemaju bas najslicnije slabosti i snage. Bezbroj je primera. Koliko god licilo nije isto i ma koliko se trudili da strcimo, ipak smo u nekoj prici koja malkice lici i na tudje. Odakle dolaze osovine? Od Pre Nas (vremenski neuhvatljivo, ali mogucno posredno doci u dodir), od Ranih Nas (kontamirano pamcenjem i zaboravljenjem) i od Drugih pored Ranih Nas (nekontrolisano). Dakle, osovine se grade na fragilnim osnovama. Stoga se trude da budu jake koliko god mogu. One se adaptiraju od spolja, a celice iznutra. A unutra:

A unutra niceg cvrstog nema. To celicenje je odraz igre jos jednog „ne-„, ovog puta vrlo neuhvatljivog. Unutra su crne rupe Nesvesnog i bele rupe Nesvesnog. Unutra je Sve i Nista, Prazno i Puno, Pre i Posle. I bas sva ta „ne“, „nekako“, „nikako“, sve te lelujave, rupljikave i „vazdusaste“ (vakuumaste?) mozda-elementarne osnove na nekom makro-psiho nivou nas cine onima koji smo. Ono sto prodire kroz sve granice cini nas da postavimo nase granice. Paradoks perspektive, merne jedinice, ugla?