Ima jedno veliko pitanje koje je pitanje svakojakih transformacija i evolucija: da li se na putu individuacije (i ostalih menjanja) menjamo do te mere da se u jednom trenu toliko udaljimo od pocetnog Ja da to postaje neko malo drugacije Ja? Zariste, srce i srz naseg identiteta je ono cemu se vracamo, ono sto je stabilno i nepromenljivo. Ali, jeste li tako? Uspomene i secanja su ponekad kvarljiva roba. Prevazilazenja kompleksa i uspostavljanja harmonije, pakta ili kompromisa sa njim menja nase reakcije i nasa odstupanja od uobicajenog. Osvetljavanje Senke je drukciji ugao svetlosti koja pada na Ja. Sve su to postepene i male promene. I samo u jednom trenutku, nesto novo se stvori. Moze li novo da prevazidje Zenonovu kornjacu i da skoci u liniju iza slova „FINISH“? Kao u evoluciji, kada se dinosaurusi sve vise i vise usloznjavaju dok ne postanu ptice. I dalje vode poreklo od ogromnih gmizavaca, ali, opet, nesto su drugo. Cesto se kaze da je u nama zvezdana prasina, u nama su otisci svega pre nas, svega sto ce postati od nas. Koliko delic svega toga nam zaista pripada?
PsyMultiverses 