Kad se menjam, jesam li jos uvek Ja?

Photo by Adriaan Greyling on Pexels.com

Ima jedno veliko pitanje koje je pitanje svakojakih transformacija i evolucija: da li se na putu individuacije (i ostalih menjanja) menjamo do te mere da se u jednom trenu toliko udaljimo od pocetnog Ja da to postaje neko malo drugacije Ja? Zariste, srce i srz naseg identiteta je ono cemu se vracamo, ono sto je stabilno i nepromenljivo. Ali, jeste li tako? Uspomene i secanja su ponekad kvarljiva roba. Prevazilazenja kompleksa i uspostavljanja harmonije, pakta ili kompromisa sa njim menja nase reakcije i nasa odstupanja od uobicajenog. Osvetljavanje Senke je drukciji ugao svetlosti koja pada na Ja. Sve su to postepene i male promene. I samo u jednom trenutku, nesto novo se stvori. Moze li novo da prevazidje Zenonovu kornjacu i da skoci u liniju iza slova „FINISH“? Kao u evoluciji, kada se dinosaurusi sve vise i vise usloznjavaju dok ne postanu ptice. I dalje vode poreklo od ogromnih gmizavaca, ali, opet, nesto su drugo. Cesto se kaze da je u nama zvezdana prasina, u nama su otisci svega pre nas, svega sto ce postati od nas. Koliko delic svega toga nam zaista pripada?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s