Jedno kratko pitanje koje se probudi kad se susretnem sa osobama sa hronicnim bolestima i problemima. Izbecicu ovde psihijatrizaciju uzroka tih bolesti ili poremecaja. Zaustavicu se na nekim najrasprostranjenijim, cesto genetski prenosivim i nepsihijatrijskim oboljenjima (npr. multipla skleroza, reumaticni poliatritis, dijabetes). Postoji osoba, kompletna osoba kao sto je bila i pre bolesti (ili pre saznanja o bolesti, ili pre prvih simptoma) i postoji bolest koja aktivira arhetipsku sliku, angazuje energiju osobe i hrani je vaznoscu koju joj daju – stvra se kompleksa. Kompleks bolesti, kao jedno bice u nama, saboter, pratilac, uzbunjivac, bolesnik, zrtva, ljutisa-besnisa, dosaptavac. Ziveti sa njim je izazov. Davati vaznost razlogu (zasto bas mi zivimo sa njim) ga ohrabruje u svojoj ulozi (koja god ona bila, ne neophodno negativna, moze lako da bude i zastitnicka). U svakom slucaju, nije lako sa njim i nije neobicno sto bismo ga otcepili od sebe ili se stopili sa njim. „Ja sam bolesna, znaci Ja sam bolest“ ili „Ja nikako nisam bolest, to nema veze sa mnom, to je zbog… „. Kako naci adekvatnu distancu od necega sto je u nama, sa nama, oko nas, nesto ne zelimo, a jos nece ni da ode? „Necu te, ali moram sa tobom“ – to nesto crpi nasu energiju. Boriti se protiv i davati mu nasu energiju koja ima neke korisnije upotrebe nego da se trosi na „nepopravljivo“ ili „tesko popravljivo“ ili „od-nas-ne-zavisi popravljivo“, samo idu u smeru lose preraspodela resursa („vec ih imam malo i jos ih dajem onom koji me iscrpljuje“). Jedini nacin da se organizujemo u odnosu na „neotarasivog cimera“ je da usredsredimo svu nasu energiju na ono sto nas hrani, umesto da hranimo ono sto nas jede.
PsyMultiverses 