Koga lazem kad necu da lazem

Ima jedno pitanje koje cesto proistekne iz rada sa Socijalnom Maskom/Personom u psihoterapiji. Pacijent identifikuje svoje drustvene maske, ono kako se stiti od Drugih, kako se predstavlja Drugima i kako se menja u odnosu na razlicite Druge. Ta otkrovenja su nekada laksa, nekad komplikovanija, sto zavisi od raznih drugih parametara, manje interesantnih za ovu pricu. Ipak, u jednom trenutku primecuje nesto: Ja sam negde unutra, nekad ranjiva, nekad cvrsta, svakakva u biti, i kada sam sa Drugima, ja ne pokazujem sve sto sam Ja. Dakle, da li lazem? Mislim o sebi kao iskrenoj i autenticnoj i — bum! Nije bas tako. Izbor je sada svestan (Persona je nesvesno izgradjena, ali se da osvestiti, i sad, kad smo u kontaktu sa njom, sta ciniti sa odgovornoscu za nju). To je nesto sto cesto nazovem hiperiskrenoscu koja se postavi kao konflikt (neko bi rekao, koju Nad-Ja usvoji). Ako ne dajem celu sebe Drugom, lazem, ako lazem, nisam dobra osoba ili nisam osoba koja sam mislila da sam. Opet, ako dajem sebe, sta onda? Znaci da se stitim? Znaci da sam egoista, samoljubiva, samozastitnicka, samo-sama. Tu se spotaknemo o predrasudu o egoizmu. Ne treba, nije dobar, a zapravo umerena kolicina je neophodna. Voleti Sebe malkice vise nego Druge bez da se ugrozava Drugi. Jer, napokon, sta je zbilja ljubav (ne zaljubljenost i strast gde Animus i Anima prave svoje mating rituale, nego ljubav, ono sto se iskristalise nekoliko nedelja-meseci posle pocetka veze, posle prvog susreta sa dezidealizacijom)? Prihvatati Drugog da iskaze svoju licnost, svoja misljanja i osecanja i svoje Ja cak i ako nam to ne odgovara, prihvatiti da Drugi nije Ja, a opet ostati uz Njega/Nju; i obratno, prihvatiti svoju sposobnost, misao-osecanje, nekad neophodnost da nekad postoji i opcija da povredimo Drugog zarad sebe, ne bezati, ne tabuizirati, samo psihvatiti realnoste te opcije i posle napraviti izbor. To je ljubav, slobodan izbor. Ljubav za sebe da mi se mogao voleti Drugi. Empatija za druge da bi se odabrala empatija kad sami biramo. Lagani ples empatije i ljubavi prema sebi…

I sad, vracam se na (hiper)iskrenost. Kako umiriti Ja koje bi da bude voljeno i prihvaceno takvo kakvo je, a opet ne izloziti ga opasnostima? Kako filtrirati odnose, i kako balansirati u tim razlicitim odnosima, posebno kad krenu da se preplicu? Kako prihvatiti da smo mi, zapravo, ti koji prave razlike, distance, bliskosti, zatvaranje, otvaranje i sve ostale manuvre koji uticu i na Druge. Kako se pomiriti sa slobodnim izborom ako on dovodi u pitanje nase preispitivanje jednakosti, vrednosti, hjerarhije i, narocito, predrasuda, jer najveci deo nasih zastita se desava pre nego to se opasnost i zaista ostvari?

Dakle, mogu li da stitim sebe, da budem saglasna sa tom zastitom i da prihvatim da ono sto dajem unaokolo je razlicito za razlicite ljude, prile, vreman, okolnosti, kombinacije ljudi – ako sam ja u saglasnosti sa sobom, ima li mesta ambivalentnosti (ili barem kritici, preispitivanju, fleksibilnosti) mojih vrednosnosnih sistema?