Zamke savetodavca

Kako se postaviti kada vidimo nesto sto treba da se promeni kod Drugog, a Drugi to ne vidi? Najcesci i najzreliji odgovor je: ostavimo da sazre i da sam pronadje svoj put. Ipak, sta se desava u situacijama kada: Drugi nas u nekom konkretnom trenutku zamoli za pomoc, Drugi nas ne moli za pomoc, ali je rizik preveliki da ga ostavimo samog, Drugi ne moze da brine o sebi, nas posao je da pomazemo Drugom?

Hajde da vidimo polako, najpre preko vizuelno, sta se tu desava i sta moze da krene (ne)ocekivano.

Broj 1: Drugi ima neku krizu, dilemu, bilo sta i pozali se. Ili ne trazi konkrektno pomoc, ali bi mu dobrodosla, ili je trazi, jer je to nesto u cemu mi imamo iskustva. Nase Ja se zarumeni i prihvati. Bdi nad Drugim i ide uz njega. I ne primeti kada treba da pusti Drugog. Drugi treba da se pokrene i da nastavi svoj put individuacije, inace to nije njegov put. Mi ga kontaminiramo. Mudri starac se pretvara u „ja znam bolje od tebe“ ili „hajde, pomocicu ti jos ovaj put“. Nebitno odakle dolazi prvi zahtev, nebitno je li ili nije opravdan. Nebitno kako je mudri starac promenio zivot (mudrom starcu bas i ne bi tebalo da je do rumenjenja obraza, ali ako hoce, zasto da ne, ali bez adikcije – i mudri starac moze da upadne u zamku kompleksa mudrog starca i spasitelja) Drugom. Drugi mora da nastavi sam, inace je pitanje: ciji je to put zaista?

Broj 2: „Ja znam sta je dobro za tebe, ali ti jos ne znas. Ne brini, javice ti se i videces da sam u pravu.“ „Necu bdeti nad tobom kao mama (ili mudri starac), cekacu te na kraju puta.“ „Zahvalices mi kad stignes“. Ne pitamo sta je dobro, sta je pravedno, sta je neutralno, sta je nuzno, sta je neophodno, sta je ono sto Drugog cini Drugim. Uzimamo samo ono sto smo videli ili sto mislimo da smo videli ili ono za sta se bojimo da bi bio nas propust ako vidimo, a ne reagujemo. Mesamo se, ali pasivno. Nismo aktivni kao u broju 1, ali nismo ni van tudjeg puta. Cekamo i frustriramo Drugog. Ne pustamo ga samog, misleci da mu dajemo slobodu. Nasa psihicka energija se joguni ako Drugi skrene sa puta. Nas put krece da se ukrsta sa putem Drugog i da stagnira, jer mi cekamo aktivno, a pasivno. Ne pomeramo se, ali nase Nesvesno nema naivnu poziciju.

3. Drugi je dete ili je veoma bolestan ili povremeno ne zna ko je. Oscilujemo izmedju 1 i 2. Dajemo slobodu, dodjemo, pa odemo. Pokusavamo da citamo znake i da se sklonimo sa puta, pa kada zatreba da se vratimo. Ali, nismo slobodni. Drugi radi koliko moze, ali se mi upetljavamo. Dodjemo, pa odemo. Mislimo da je i to nesto, mislimo da ne smetamo. Dajemo duple poruke. Tu smo, pa nismo. Malo pomazemo, pa onda pustamo. I arogantni mudri starac i dobrica-mudri starac i nezna majka i iscrpljeni roditelj, sve smo to. A to fizicko ili pshicko dete se zagubi. U jednom trenutku ga pustamo da ne bismo pustili sebe. Tu krece dilema.

4. Kadar je jasan. Tu smo i pomazemo, ali nismo tu kada nemamo kontakt. Nismo ni mama ni tata ni ljubavnik ni drugar. Nismo ni senka, a nasa mudrost se placa. Nebitno kako pomazemo, to nam je posao. Tu smo, pa nismo. Ali kad smo tu, tu smo. I sve je jasno. Kako da se tu ne upetljamo u kompleks spasioca, u iscrpljenost i zaglavljenog hranitelja ili u svemocnog gurua? Odgovor je u diskretnom naspram kontinualnog ili periodicno-haoticnog. Tu smo, pojavimo se kada treba, kada je jasno zasto smo tu i kada je jos jasnije da necemo biti zauvek tu. Sve je jasno, nema lazi. Dodjemo i stimulisemo. Pitamo: „A sta ako?“. Pitamo: „A kako bi bilo?“ Pitamo: „Kuda ides, je li ti se to dopada, hoces li voleti tu da ides i sutra?“ Pitamo, ali ne dajemo odgovor. Stimulisemo. Stvaramo iskre i od te iskre ponekad se napravi plamen, a ponekad se ne napravi nista. Ali idemo dalje. I dalje prsnemo varnice, bez da izazovemo pozar. Nas put se uzdrma svaki put, ali mi se setimo svaki put koji je nas put i da li ta varnica treba nesto da nam kaze. Jednom recju, nismo ni prestari mudraci ni premlade mame, vise smo nesto kao roditelj osamnaestogodisnjaka koji krece u svet i pustamo ga, ali mu ne zatvaramo vrata. Nas put je perpendikularan putu Drugog – nismo u istoj dimenziji. Tu je razlika. Svako od nas ima svoju dimenziju.