Slicno predhodnom postu koji se bavi hronicnim bolestima, pitanje tog neceg nikako neotarasivog, uznemiravajuceg i cesto prisutnog, onog sa kojim moramo da zivimo, prosiruje se i na pitanje tela, naseg odnosa sa nasim telom. Ja sam i moje telo, naravno. Ja upravljam mojim telom, ali moje telo pokazuje izvrsne pobunjenicke akcije sa vremena na vreme. Nekad nezgrapno stiti, nekad bespostedno sabotira, nekad se umrtvljuje i tako umanjuje kontakt sa traumaticnim re-stimulacijama, nekada ignorise nas Logos ili ukazi u otvorenu koalciju sa razarajucim emocijama. U svakom slucaju Telo postoji i, iako je cesto tiho i diskretno, zna veoma dobro da zaposedne glavno mesto naseg uma.
Kako sa Telom onda? Uz postovanje, ali ne uz pokoravanje. Uz komunikaciju, ali ne uz naredbe. Telo je kao odani zastitnik koji reaguje odmah i sada. A ponekad odmah i sada nemaju iste ciljeve kao posle. Sadasnji, kratkorocni i dugorocni ciljevi nisu bas isti. Objedinjujemo ih mi, to jest Ja. I to Ja treba da nadje nacina da saopsti Telu, koji je malecni, ali ponositi (i nezamenljivi) deo njega, da mu veruje i da to nije izdaja ili nepostovanje, samo „sada“ nije isto kao „posle“. Ja i Telo su zajedno, a cesto to zaborave. Cesto Telo stiti Ja tako da se ja uvredi naljuti na Telo, pa se Telo zbuni. A Telo je korisno i neophodno, ali Tel ne moze sve. Moramo da budemo uz njega, a ne protiv njega. To se narocito obistinjuje kod zrtava seksualnog i fizickog nasilja. Mi stitimo Nas – Nase Telo nas ne izdaje, ono samo pokusava da radi iz opsega onoga sto je u stanju da cini da bi nas zastititio, ali mi treba da pronadjemo kôd, da ga razumemo, i, ili da ga sledimo ili da mu kazemo da to nije put koji nam odgovara, ili da mu spomenemo da je to put koji nam je, mozda, odgovarao, ali se, u medjuvremenu, izmenio, i sada nam je potrebno nesto novo. Sve je stvar unutrasnjeg dogovora i poverenja.
PsyMultiverses 