Ovo nije prica o kolapsologiji i ekologiji niti o ekonomiji. Ovo je prica o razlici izmedju zelje da se ima dete i zelje da se bude roditelj. Nije isto.
Pitanje zelje za detetom se cesto postavlja u klinici. „Da li ste bili zeljeno dete?“, „Kakav je vas odnos sa idejom da imate dete?“ i slicno. Ipak ono sto najcesce radimo je da stavljamo akcenat na dete. Nije dete to koje cini invaziju u nas zivot. Nije zelja za necim, u tom trenutku, virtuelnim, idealizovanim i nepostojecim nasa vodilja. Dete je objekat koji postoji kao ideja i ta ideja moze da se inakrnira u nesto opopljivi. Ali, tada je to dete vec tu i vec postoji. „Zelite li dete“ je pitanje koje poziva na nesto sto se pojavljuje iz eksternog sveta (sto, zapravo, i nije netacno), nesto sto dolazi i menja Nas. Ipak, mi menjamo Nas. Mi odlucujemo da budemo roditelj. Mi znaci odlucuje da menjamo Nas. To Nas-Mi se transformise u neku novu verziju Nas, sa nekim novim kvalitetima. Naravno, i ta ideja roditelja je „samo“ ideja, isto je virtuelna i neopipljiva, ali nasa projekcija je razlicita od projekcije imati dete. Ja sam ta sto se menja. Nije dete to koje me menja. Dakle, jos nekoliko meseci (godina…) pre detetove fizicke forme, reprezentacija deteta moze vec da postoji i pocne da pravi gnezdo za nase projekcije kojim cemo ga ugostiti i kao dobre i ostale (a narocito trinaesta) vile mu/joj dati poklonu (docrtati tabulu koja vec nije rasa). Dakle, hocemo li detetu priustiti relativnu slobodu (jer projekcije su uvek neizbezne i deo kreacije detetovog Ja, tako da je apsolutna sloboda nemoguca i, cak, neprihvatljiva) ili cemo mu pridodati aktivnu ulogu u nasem zivotu (sa svim sto ta aktivna uloga cini sa Nasim zivotom).
Dakle, pitanje je projekcije nas u buducnosti u novom kontekstu. Jedino zdrav egoizam moze da dopinese harmoniji i balansu sa odmerenom i toliko neophodnom empatijom, u ovom slucaju, empatijom prema nerodjenom detetu.
PsyMultiverses 