„Aniara“ ili prave velicine

Svedski film „Aniara“ iz 2019-e je uspeo da (mi) dotakne ivicu egzistencijalne provalije. Nema akcije, nema izdaje tehnologije (tehnologija je, stavise, izdana od strane nas – metafora samoubistva vestacke inteligencije je sumorna kritika naseg odnosa prema planeti i prema razlicitom, ali necu se upustati sada u taj aspekt ove price), nema vanzemljskih cudovista, nema cak ni ljudske histerije ni heteroagresivnih impulsa. Jednostavno, jedan svemirski brod skrene sa kursa i otpluta u otvoreni svemir. Otiskivanje ka otvorenim morima je pocetak avanture u mnogim legendama, i tu ima nekog napredovanja, neke nade, neke vitalnosti. Ide se dalje da bi se istrazilo nepoznato, da bi nepoznato pripalo carstvu poznatog. Zrtvuje se da bi se saznalo sta je iza. Covek to moze u tim legendama, jer su ta mora u rangu ljudskog mernog sistema. Ono sto se da naci je ono sto je shvatljivo i moguce i kongruentno.

U „Aniari“, covek se utapa u nesto previse izvan njegovih mernih jedinica. On bi mogao da prezivi teoretski (vazduh postoji, gravitacija se odrzava, alge daju dovoljno nutritivnih jedinica), ali je vreme predugo, prostor preogroman. Covek pluta kroz prazninu koja mozda to i nije, ali je njemu praznina, jer on ne moze drukcije da je dokuci sem svojim culima i svojim kapacitetima. Izuzetno je neprijatan osecaj posmatranje coveka koji (ipak) ima granice i kada se nadje izvan njih on ne moze da prezivi. Ne moze, jer nema smisao, nema cilj i nema cula kojima bi mogao da prilagodi spoljasnju temporalnost svojoj.

Bilo da posmatramo ovaj film kao naucno-fantasticno delo koje ispituje ljudsko mesto u univerzumu ili ako se prebacimo u psihicku dimenziju i vidimo malecno Svesno u nepojmljivom Nesvesnom, pitanje prave mere se stavlja u prvi plan. Prave mere u smislu pojmovnosti necega, ali u smislu vremena, adaptacije i integracije. Ovde (u filmu i u metafori) nema ni sudbine ni karme ni velikog odgovora ili romantiziranog balansa osvete i pravde. Jednostavno, nesto se ne da integrisati kada nije vidljivo, citljivo, razumljivo. Ne da nam se ne zato sto nismo dobri nego zato sto nije nas red velicine. Adaptacija je manje uspesna ukoliko se gubi njen smisao i njena uspesnost nije reda nase temporalnosti.

Slike i akcije univerzume su spektakularne kada ih gledamo izdaleka, kompjuterski obradjene i obojene, ali su odrazi necega za sta jos nismo spremni, sto jos ne mozemo da „pipnemo“. Lactobacillusu je svejedno (bar mislimo, mozda i nije tako) sto ga jedemo i pijemo, mi smo samo pejzaz, okolina, izvor energije. Odnos kvark-covek-klaster galaksija je jos uvek odnos deskripcije i observacije, a ne odnos tipa komunikacije. Integracija bilo kakve nepoznate ne moze odjednom i ne moze bez komunikacije sa tim nepoznatim. Da bi se komuniciralo, potreban je odnos i mogucnost odnosa. Pre utapanja u ogromno Nesvesno, potrebna je razmena izmadju Nas i Naseg Svesnog i Naseg Nesvesnog. Postovanje tudje (nepoznate) temporalonosti ide kroz pozicioniranje prema sopstvenoj temporalnosti. Imaginacija moze dalje, ali ne moze da pravi direktni kontakt sa nepoznatim. Potrebno je nase Svesno u svemu tome.

1 Comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s