Author Archives: draganafavre

Ego-ovo mesto je u centru. On nema dalje, taj centar mu je dom titula i sudbina, ma koliko to teatralno zvucalo. Zapravo, ako se Ja (Ego) izmakne iz centra,velika neravnoteza nastupa – tu mozemo lako primetiti iskliznuce u psihoticno. Najcesce, ja ostaje u centra, kao pravi kraljevic i kralj, bezikakve mogucnost penzije ni odmora. Ali, nije svaki Ja ispunjen ovim pozivom i ne drzi svako Ja lako konce i ostale vrpce svog kraljevstva. Nekada ne moze, nekada je previse, nekada nije naucio (najcesce nije bilo koga da ga uputi i da slobodu izbora i greske). Ja moze da pati – vidi da kraljevstvo ne napreduje i da on nije najadekvatniji kralj. Drugog, pak, nema. Ja se ne da zameniti nekim drugim kompleksom.

Kralj mozda nije vican ovladavanju moci, ali ostroumni kardinal jeste. Kardinal nikada nece moci biti pravi kralj, ali on moze da nadje nacina da saopsti kralju „prave“ ideje. Kardinal mozda pocinje svoj put intriga sasvim dobronamernim prvim korakom – treba spasiti kraljevstvo, reputaciju i sve sitne male komplekse i primarne slike. Centar mora da ostane u centru, jer bez toga nema ni odrzivog kraljevstva.

I tada kardinal baci Senku na kralja. On zasija jako svojim dobronamernim delom i poraste malo, Sto vise poraste i Senka se poveca. Senka u jednom trenutku napravi pomracenje centra. Ja vidi da je mracnije nego pre, ali se navikne. Ima ta svetlost pored koja daje stabilnost. I tako Ja pocne da gleda kroz tu Senku, ta nijansa joj postane poznata i uobicajena.

Kako Ja da odbaci Senku? Da napadne kardinala, taj mocni kompleks verovatno sacinjen od internalizovanih roditelja koji misle da zele dobro, ali fino zasene Ja? Moguce, ali cesto se to odradi prebrzo, neprecizno i nepotpuno. I Senka onda samo poraste. Pa, pre odbacivanja Senke, mozda bi se moglo malo popricati sa njom, malo je upoznati, malo videti sta radi i zasto misli da je u nekoj dobrociniteljskoj misiji? Onda joj se zahvaliti na dobroj nameri, ali skrenuti paznju na kolateralne pojave i bolove. Kada se ona da upoznati, put ka kardinalu ce biti laksi. U medjuvremenu, mozda je zgodno i da se baci pogled na druge svetlosti. Ne zrace kao kardinal, ali ipak svetle. Pre nego sto odbacimo Senku koja filtrira sve, a koja je sama lepljiva i nezajazljiva, mozemo da pronadjemo izvore neke mutne svetlosti. A mozda i da zazmurimo. Ako zmurimo, ionako nije svetlost bas toliko vazna (a ni Senka). Da se naviknemo tako malo na mrak i pocnemo da se orijentisemo po njemu. Kad ponovo otvorimo oci i ta Senka nece biti toliko tamna i naziracemo nesto napolje. Ono sto je sigurno, ne treba da trazimo svetlost od spolja. Ona ce, moguce, pomoci, ali kardinal ce i dalje bljestati. Polako osmatramo oko sebe, ujedinjujemo se i pricamo sa ti svetlostima i gradimo svoju, licnu malu svetlost. Jednom kada nam se ucini da je njen plamicak koliko-toliko stabilan, mozda se Senka i povuce. Kako god, zracili mi ili svetluckali, pokusajmo voditi se svetloscu tog centralnog Ja, ali ne zaboravljati da mozda i njegova najjaca svetlost ima neki filter neke Senke koja je zagusuje.

Tiranin u nama zivi potajno, ali uporno. Cujemo njegov glasic kako nas odvraca od rizicnih radnji obavestavajuci nas koliko nismo podobni ni neustrasivi za te iste radnje. On se bori za status kvo svim svojim postupima, onim uocljivijijm, kao samonipodastavanjem, i onim necujnim intrigama koje sabotiraju svaki prvi ili drugi korak ka promeni. Tiranin ne zna da je tiranin – on, zbilja, veruje da je u pravu i da cini najbolje sto moze. Njegove dobre namere njemu su neoborive. On zna da je dosad dobro vodio psihu i njene manifestacije, zasto bi sad prestajao! Istina je da on rizikuje se Ja poremeti i utisa, da se frustrira i gubi veru u sebe, ali opet, to je manja cena koja se placa od rizika da se nesto, zaista, promeni.

I tako dodjemo u kontakt sa necim od spolja, sa nekim Drugim ili nekom situacijom. I to nesto ili neko nas podstakne da mislimo da bi bilo mozda zgodno da se malo pokrenemo, da istrazimo neku novu mogucnost, da zvirnemo malo kroz pukotinu visokog zida. Tiranin namirise pobunu i priskoci u njenom smirivanju sapucuci Ja zasto je promena neisplativa – najcesci Tiraninovi argumenti su pazljivo podbadanje slabih tacaka ja i drmanje tanusnih nogica stolice na kojoj on sedi. Samovrednovanje se pokunji.

Ipak, ovog puta Ja bi da istraje – istina je da ono sto sapuce Tiranin pecka. Ja mora da se odbrani od tog tega nipodastavanja. Stoga Ja postavi jedan teg s suprotne strane – ima li boljeg orudja od kompleksa narcisa? Narcis izvadi sve svoje rekvizite: svoju odanost velicini Ja, svoje brzo sklepane granice (ali ipak granice), svoje ispeglane uspomene na tudje zle poglede i svoje kolaboracije sa zaviscu, projekcijama i malkice one samoljubavi koja iskljucuje „ljubav prema Drugom“. I Tiranin posmatra to orudje, ali ga ne lomi. Stavise, on ga potajno hrani – Tiranin i inace stiti. Ta zastita se sasvim fino kaci za tu neempaticnu iskljucivu samoljubav (ne onu finu, siroku i iz-svih-uglova-gledajucu-sfericnu samoljubav) Narcisa. Narcis zamisli neko jako Ja, ono pocetno Ja je prijatno zagolicano ovim, napokon, svemocnim Ja koji bi moglo da odbaci Tiranina i povrati ravnotezu kompletnoj psihi. Ipak…. Narcis u kontakt sa Drugima zna da cuva tajnu – da je to hipertroficno Ja , zapravo, veliki balon koji prikriva neko submisivno Ja. Narcis ima misiju i ne odaje tajnu, ali ta istrajnost zavisi od stimulusa, od Drugih, od velicine tajne, od Tiraninovog zvockanja. Ja i nije bas toliko zadovoljno time sto ima tamo neka tajna. Ja zeli da pronadje svoju autenticnu vrednost, ne neku nakalemljenu. Narcis moze da pomogne Ja da izleti iz svog zavisnog odnosa prema Tiraninu. I samo igranje neke uloge (Persona se tu prihvati posla i ponese Narcisa) moze da pokaze neku drukciju realnost i da izbavi Ja iz Tiraninove dogme. Ipak, ta verzija je poprilicno idealisticna – Ja treba da zna kada da povrati vlast, oduzme moc Tiraninu i smanju usluge Narcisa. Zvuci fino, ali ima revise parametara koji treba da se podese (pravo vreme, razumevajuci Narcis, sposobnost Ja za ozrelivanje i zrelost). Najcesce, Narcis udje u spregu sa Tiraninom, pa Ja ostane u nekom drugom-trecem planu i sve vise se udaljava od svog pristupa celokupnosti. Ili, Narcis ne moze da iznese laz, pa se posluzi perfketnoscu – „jedini nacin da pobedim Tiranina je da zaista budem savrsen, da moj Narcis postane autentican“. Kompleks 100% ili Kompleks savrsenosti je sasvim fino i tajno palcen od Tiranina – on sluzi Tiraninu, jer Tiranin dobro zna da nema niceg sto je 100% – u ovoj igri Ja ostaje vecno frustriran – vecno zavisan od nade u savrsenost. Ja se udaljava od prvobitnog cilja da nesto promeni i nastoji da sebe usavrsi.

Kako izaci iz ove zamrsene situacije u kojoj ima toliko bola i nezadovoljstva, a u biti svako je u toj igri da bi nekako (nezgrapno) pomogao. Tiranina ne vredi napadati. On se hrani napadom. Znaci, krenuti od nazad, od svih tih pomocnih kompleksa koji su se nakalemili jedan na drugog. Identifikovati ih, popricati sa njim i – ozaliti. Ozaliti to sto nikad nije 100%, ozaliti sto nismo bolji od Drugih, ozaliti sto mozemo da padnemo u klopku zavisnosti, ozaliti sto cemo svasta zrtvovati da bismo se transformisali. Ozaliti, jer time dajemo mogucnost odbacivanja tabua („to nikako“, „to nikad“, „to nisam ja“). Ozaliti, jer dajemo sansu zivotu bez necega da bismo dobili sve one zivote sa necim. Na kraju krajeva, Ja nece moci da se koristi orudjima i strategijama, morace da izadje na megdan i da – poprica, iskomunicira, pogleda (i onu samoljubav podrzi, ali bez iskljucivanja vrednosti Drugog).

Stari Grci su imali tri reci za vreme: Aion (vecnost), Chronos (protok vremena od proslosti ka buducnosti) i Kairos (ovde i sada trenutak). Nije li isto i sa Ja? Ima jedno Ja koje je moje kompletno Ja, moje Aion-Ja, nesto poput Sopstva: Ja svesna i nesvesna, Ja uvek, Ja u kojoj sam i Ja beba i Ja devojcica i Ja starica, ali sva ta Ja stalno i neodvojivo zajedno – Ja i beba i baba. Onda ima Chronos-Ja, svako moje Ja, Ja u 1986-oj, Ja u 1995-oj, Ja u 2007-oj, Ja u 2038-oj, linearna Ja, kojih se mogu secati, koja cu biti, Ja koja se smenjuju, ali su u mojoj psihi i dalje dodirljivi. Napokon, Kairos Ja – ono jedino Ja koje je sada i koje me opisuje u ovom trenutku. Promenljivo Ja, iz nanosekunde u nanosekundu i brze. Ja sada, Ja koje klizi kroz Chronos-Ja, a nije to. I koje je deo Aion-Ja, svako Kairos-Ja u Aion-Ja i cini to Aion-Ja zivim i vrlo dinamicnim. Nije li to biti Ja, da su sva ova Ja, a narocito Aion-Ja i Kairos-Ja u harmoniji? Da Kairos-Ja ima slobodu izbora, a Aion-Ja slobodu prisustva u Kairos-Ja?

Kada je Ja sam(a), kompleksi se daju harmonizovati – bez spoljasnjih uticaja, ravnoteza se odrzava. Onda zamislimo jednu situaciju, dodje neko koga znamo i ne preti nam opasnost od te osobe. Njeni kompleksi se tu i tamo prepoznaju, nasa Persona, socijalna maska, se aktivira i sacuva zdrav odnos – ono sto nam ne pripada sprecimo da dopre do dugmeta za aktivaciju nasih kompleksa, one jace stimuluse mozda i pustimo, ali i nasa empatija odradi razumevanje Drugog – u svakom slucaju mi se adaptiramo benignom Drugom. Sad, druga opcija: dolazi nepoznati Drugi, mozda dobronameran, mozda i ne, svejedno. Sta se tu uradi – pa, Persona se namesti, pomno prati, kompleksi su rovitiji, jer nisu sigurni sta bi ih moglo snaci, ali u svakom slucaju i ovde se primenjuje adapttacija Drugom, samo sto se mnogo toga desava, na oprezu je siri deo nase psihe, mozda duze traje, intuicija priskace u pomoc. A sta se desava ako dolaze dve nepoznate osobe u istom trenutku – adaptacija postaje slozenija, ukoliko dolaze zajedno, postoji i taj „Oni(e)“ moment, ne samo On(a) i On(a). I sad jos, kompleksnije – vise osoba. Previse adaptacije. Uglavnom, socijalna maska se postavi da sacuva Ja.

Sta se desava ako je Ja veoma empaticno? Adapatacija prema benignom drugom je mozda bezopasna u smislu svesne povrede, ali moze da iscrpi empaticno Ja. Adaptacija prema nepoznatom Ja ima i trenutak ekscitacije, radoznalosti – neka nova dusa se upoznaje, ima opreza, ali ima i povezivanja – naravno i ovo moze da iscrpi kasnije. Dve osobe, jos vise, ali ostvarivo, uz neke kompromise koje Ja spremno izvrsi ne opremajuci svoje Persone dovoljno jakim zidovima. Napokon, mnogo osoba, grupa – empaticno Ja koje je izuzetno senzibilno na individualno ili nekom „multi-individualnom“ nivou, pocinje na kolektivnom nivou da se gubi, da ne moze vise i da, frustrirajuci se saturacijom svojim talentom, ali i besom prema toliko davanja bez mnogo reciprocnosti, pocinje da dodiruje carstvo mizantropije. Previse ljudi je napad na Ja. Ja se povlaci. I dalje je to jedno fino empaticno Ja u odnosu 1:1, eventualno 1:2 (mada ponekad i nauci nesto o tome kako osnaziti granice i obuci u neprovidno Personu), ali u relaciji Grupa-Ja Persona moze da sklizne lako u kolektivne mizantropije.

Kad je izgovoreno, postoji. Kad postoji, lecivo je.

Zbog toga radimo transgeneracijski pristup. Ima toliko toga neizrecivog i toliko toga nezamislivog. Kako izleciti ako ne znamo sta lecimo? I zasto se tek poneko probudi i hoce, mora, ne moze drugacije nego da leci sve genracije pre njega(nje)? Zasto se rodi jedno dete u generaciji vise dece, dovoljno snezibilno da oseti nemir predhodnih generacija? I onda mora nesto da uradi, jer nemir urla kroz anksioznost. I onda kopka da shvati gde je bila prvobitna trauma, nekad je nadje, cesce ne, li oseti se nesto i dâ se prostor tom necemu sto jos luta kao usamljeni duh. Luta i hara i vreba, nevidljivo i neobjasnjivo. I onda taj neko senzitivan, koji za sebe misli da je najslabiji deo porodice (a u biti je najjaci, jer je jedini u mogucnosti da prepozna tog lutajuceg duha, i cak i vise od toga, da ga izazove, imenuje i, na miru, sahrani) probudi se i ne moze da ga ignorise. Zasto je neki senzitivniji od drugih? Kombinacija, akumulacija, kriticna masa – koji god da je princip ili vise njih – neki kvaliteti se pojave i izgube, neki se pojave prerano, neki previse kasno, neki se zaglave, a neki, jednostavno, istraju dok duh, prvobitna trauma, ne dobije svoj mir.

I cesto je, zbilja, dovoljno imenovati, prepoznati, nazvati pravim imenom, neignorisati, ne negirati, ne banalizovati i , napokon, iskomunicirati kako bi se vratila harmonija… Kako bi se zrno graska izmedju slojeva posteljine napokon ukazalo…

Cak i ako sam u Grupi, ja sam Ja. I u trenutku kada se stapam sa Grupom i cini mi se da se brisu granice, postoji spoznaja o meni ovde i o Grupi oko mene. Cak i sama recenica „Ja sam grupa“, pokazuje da ima rec „sam“ koja spaja – jednom recju – Grupa je Drugi. Grupa je uvek neko drugi za mene koliko god se priblizila. Ja sam u zajednici i imam sve osobine zajednice, npr ja sam zena ili ja sam ljudsko bice. Da, jesam, znaci, Ja sam Grupa. Ali ja znam da sam zena i ljudsko bice iz svoje perspektive i uvek postoji sanse da bas to i nisam. Sanse su minimalne, ali postoje. E sad, ukoliko je potvrdjeno da sam clan Grupe, jer imam sve osobine i uslove za pripadnost, znaci li to da sve sto je Grupa, to sam i Ja? Znaci li to da bilo ko iz Grupe moze da me predstavlja? Ako smo isti, znaci odradice dobar posao predstavljajuci me cak i kada nisam tu. Treba da imam potpuno poverenje, jer taj neko ko me predstavlja je isti/ista kao Ja. Ali, iako je taj neko isto ljudsko bice ili isto zena, znaci li to da cemo moci o bilo cemu drugom da se isto slozimo? Mislim li ja isto sto i Grupa o ekologiji, feminizmu, ekonomiji, terraforming-u? Verovatno ne, jer iako smo Grupa, mi nismo sazdani od istih kompleksa,svako nase Ja je drukcije. Svako Ja zajedno cini Kolektivno Svesno, sva Kolektivna Nesvesna se dodiruju i prozimaju, ali Ja ne. Ono sto je individualno je povezano svojim korenima, svim svojim oko sebe u razlicitim dimenzijama sa kolektivnim, ali Ja nisam svesno Drugi. Deo sam Grupe, a i nisam. I tako je za svakog, Svako JA je Grupa minus to Ja, nesto kao (Grupa-1) na beskonacno (ili vec koliko nas je u grupi).

Cemu sve ovo? jer ne postoji apsolutna fuzija. Ne postoji totalno svesno Ja koje se svim svojim kompletnostima stapa sa grupom, izuzev ako sam Ja zavrsila svoju individuaciju i Grupa je svi koji su zavrsili svoje individuacije. U tom slucaju nema vise kompleksa, identicne arhetipalne slike je sredstvo komunikacije – da li je to Star Trek Borg drustvo? Borg Nirvana? Da li se onda uopste moze govoriti o Ja ? Ne, tada Ja postane veliko Sopstvo. Trazimo li, zaista, to? Ili neku licnu indviduaciju sa harmonijom i poznavanjem sopstvenih kompleksa, ali bez brisanja?

Sloboda je moci sve, sloboda je imati sve izbore. Ali, da li mi to zaista koristimo? Postoje tabui dati od strane drustva, religije, etnicke grupe, neke druge interesne grupe, i slicno. Lako ih primetimo, nekada i sami vape da budu primeceni, uglavnom su ili nejasni po pitanju forme, a jasni po pitanju sadrzaja, ili obratno – u svakom slucaju, jasno i nejasno se nalaze u nekoj entropijskoj ravnotezi. I mi mozemo da ih prihvatimo, da ih odbacujemo, da ih mrzimo, i, uglavnom, mi znamo da postoje. Ali, ima jos nekih nejasnijih (i time manje uravnotezenih) tabua. To su oni koji dolaze od nas samih i cak nam ni ne pada na pamet da su tu. A ne samo sto su tu, vec i delaju.

Koliko zaista slobode dajemo sebi? Mi sebi, nebitno od strane spoljasnjih faktora! Ukoliko me neko nervira, postoji li opcija da ga ubijem? Uglavnom ne postoji. Ne postoji, jer se ne ubija (socijalne i razne druge norme) – dobro, to je jasno. Ali da li ja sebi dajem slobodu da i opcija da nekog ubijem postoji? Najverovatnije ne. O toj opciji se retko i misli, odmah se automatski odbacaju, opet iz razloga koji su „ociti“ (zatvor, to se se ne radi, sta ce drugi misliti, gorecemo u paklu i slicno) – ipak, retko se i ta opcija uzme u obzir i onda odbaca iz nekih boljig razloga, kao na primer, „Ja – ova(j) tu Ja ne ubija, jer ne zeli, jer i cak da zivimo u drustvu gde je ok ubijati se, meni to ne se ne cini kao adekvatna reakcija, Ja ne zelim da oduzmem zivot drugom, jer…. “ – i sad razni subjektivni razlozi. E, sad, primer sa ubijanjem je poprilicno ekstreman, samim tim se i lako moze uociti, ali gde su svi oni drugi nevidljivi tabui?

Koliko ljudi zaista sebi daje opciju da u nekom konfliktu zaista i ode ili da zaista i kaze sta ga/je muci? Koliko mozemo da uzmemo u obzir sve varijante resenja neke situacije: npr da ne sledimo porodicne mitove, da ne kazemo nekome da ga volimo, da uradimo suprotno od zajednice? Ima bezbroj parametara, mnogo se stvari mesa u donosenju bilo koje odluke. Ipak, jesmo li, zaista, slobodni za sve izbore? Mozemo li da dodamo i ekstremna resenja na listu „pro vs. contra“? Mislim da to oslobadja. Imati opciju da se napusti posao, iako se racionalno zna da ce period posle biti neizvestan; imati mogucnost da se kaze „ne“ u poslednjem trenutku pred sklapanje braka, iako se „to ne radi“, zamisliti varijantu razvoda iako ima male dece ili bolesnih ukucana, sve odbaciti radi osecaja potpunosti. Sve to uopste ne mora da se uradi. Ipak, motra da se zamisli. Cak i ako su posledice katastrofalne, nije lose zamisliti koji trenutak pre njih. Nemati tabua ispred sebe je zamisliti sebe celu/celog, i uzasnog i divnog i odvratnog i zlog i naivnog i dobronamernog i promucurnog i hijenastog i neznog i mlakog i drcnog i silnog i bespomocnog i kukavickog i oportunistickog i svakakog druge (i verzije u ostalim rodovima). Jednostavno, pogledati situaciju iz svakog ugla, pa izabrati iz centra. Ne skotomizirati neke opcije, jer… „to je iskljuceno“.

Nije naivno biti dete emocionalno labilnih, cesto nazivanih borderline ili granicnih pacijenata. Sami pacijenti imaju mnogo poteskoca u socijalnim i intimnim odnosima, njihovo Ja je cesto pritisnuto sumnjama i samokritikama, praznina vreba u trenucima uspeha. Ali, ovde nije prica o njima, jer o njima ima mnogo knjiga i psihoteroijskih pristupa, i verovatno ce ih biti jos vise. Mene je uvek fascinirala ontologija dece borderline pacijenata. Naravno, ne bih da uletim u neku generalizaciju, ima toliko cinilaca koji mogu da opovrgnu ovo sto cu da napisem za koji minut.

Ipak, ono sto bi me cesto iznenadilo je da su ova deca (koju bih upoznala kao odrasle) bila cesto i sama kvalifikovana kao emocionalno labilni. Nekada bi se desilo time sto bi pricajuci o svojim traumama spominjali i probleme, ponasanje i licnost svojih roditelja koji su vec bili dijagnostifikovani ili bi pokazivali simpotome tipicne za ovaj poremeacj licnsoti. Nekada bi oni samo imali simptome koji bi ukazivali da bi trebalo ispitati bordeline problematiku, ne kako bi se osobi zalepila etiketa vec kako bi njihovo ponasanje njima samima dalo smisao i osecaj da nisu sami i da sto im se desava je vec opisano i moze se razresiti. No, ono sto nalazim interesantnim je ispitivanje odnosa roditelja te dece nekada i sada, njihove kritike, uvide i, narocito, njihov odnos prema roditeljstvu. Ukratko, nekada se da primetiti da je model roditeljstva na kom su odrasli bilo ono sto im se tada cinilo jedinim ispravnim. Cak i kada su postajali sve odrasliji, kada su i primecivali stetnost posmatranja sveta na crno-beli nacin ili neumerenost iskazivanja nekih emocija ili prazninu koja bi sve obuzela na trenutke, morali su da nalaze pravu meru tih novih informacija. Ali, kako primetiti pravu meru, ako je bas mera bila nedovoljno validirana tokom detinjstva. Kako se odonositi prema tirkiznoj boji u svetu gde postoje samo plava i zelena? I oni koji ne vide mogu da imaju decu koja vide. Ipak, treba im reci da je moguce videti. Ponekad deca emocionalno labilnih pacijenata imaju mogucnost za sve spektre emocija, sa svim modalitetima i blagostima njihovih transformacija, ponekad imaju meru za sve, ponekad znaju da uspostave kvalitetan odnos sa prazninom. Ponekad sve je bas kao kod bilo koje dece, osim toga sto, time sto sve to mogu, prevazilaze, izdaju ili kritikuju ono sto im je dato u detinjstvu. Ili nekada i zele da se udalje od toga od nekada, ali samim tim silina tih kompleksa ustanovljenih u tom nekada preuzme vodjstvo i prenebregne Ja. Nekad je dete nesvesno (ili svesno) u kontaktu sa poteskocama koje je roditelj imao, empatija maskira ljubav ili se mesa sa ljubavlju (i tu vec krece prica o hipersenzibilnim licnostima sa visokim potencijalom…) i biti razlicit je prestati da se brine o roditelju koji pati. Primera je mnogo.

Ono sto je neophodno, bar se meni cini, da im se da prostor za njihov identitet. Ukoliko su u detinjstvu morali da se bore sa modelom roditeljstva koji je iz nekog razloga bio redukovan ili nije bilo prostora da imaju svoje, bas svoje mesto, ne smemo im ograniciti sada prostranstvo njihovog Ja. Drugim recima, pre nego sto pocinjemo da pricamo o semama koje se ponavljaju, bilo bi zgodno da vidimo ono sto je unikatno, sto je zaboravljeno, sto je zrtvovano i sto je vangranicno. Mozda dete emocionalno labilnih roditelja nije emocionalno labilno, vec bas to, dete koje se prilagodilo emocionalno labilnim roditeljima i koje treba podrzati da postane ono sto ono jeste, bez etiketa.

Strasan je osecaj ne biti u stanju kontrole. Ne neke preterane kontrole, samo obicne kontrole. Znati da ako kasnis, mozes da potrcis, ako automobil pocne da juri – da otvoris vrata i iskocis, a ako neko blizak umire, da mu da das lek i pomognes. Jednostavno, nekada ne mozes nista. U autobusu si ili u avionu, taj neko blizak ima leukemiju ili je doziveo mozdani udar, sneg pada i hladno je, a ti si kratkim rukavima i 20 km daleko od svog satora. I tada se on budi i nekako je uobicajeno da je tu i da podbada onako kako samo kompleksi mogu, podmuklo i prozdiruci celo psihicko polje. I taj kompleks je tada manje-vise pun argumenata: zaista nista ne mozes, zaista si bespomocan i zaista moras da sledis situaciju do mogucnosti promene (tvog polozaja, tvoja polja akcije ili same situacije).

No, taj kompleks se da uplesti u normalne zivotne tokove i bez proklizavanja automobile, prejakih turbulencija ili neocekivane oluje. Nekada i najmanja pomisao da bi automobil mogao da se pokvari, ili vreme ili ljudi, jer sve je kvarljivo u nekim okolnostima, izaziva anksioznost kao da se to vec desilo ili kao da ce se neumitno i desiti. Bespomocnost je i osecaj „bez pomoci“ , ali i besa i frustracije zbog gubitka moci, moci da sami vodimo svoj zivot.

Prvo sto pomislim kada se kaze ta rec je hopelessness laboratorijskih pacova u neuronaucnim eksperimentima istrazivanja depresije. U jednom trenutku izgube i samu mogucnost da bi se mogli spasiti i previde cak i otvorena vrata kaveza. U kompleksu bespomocnosti, vrata su sve vreme otvorena, ali kompleks sve vreme okrece Ja da gleda u drugu stranu, da previdi da je moguce izaci. Jer, ako bi Ja izasao, kompleks bi ispario, njegova misija cuvanja, podsecanja i zadirkivanja bi presusila. Kompleks je nestao, jer u nekom trenutku nismo imali neku moc i morali smo da naucimo da je i to deo zivota. To je zgodna i bitna lekcija – nista nije savrseno, harmonicno i samo prijatno. No, problem je sto se u „nista nije savrseno“, zaboravlja da „nista nije uvek nesavrseno, samo haoticno i samo neprijatno“. Kompleks podseca na strah i upozorava na opreznost koja neophodna za preivljavanje. Demokraticnost druge opcije ima manje smisla, jer ako bi se kompleks i secao da je moguce da se nekad i ima moc nije bas preterano podsticajno za glorifikovanje opreznosti. Kompleks se goji na ovom mutnom naravouceniju proisteklom iz tog nekog primarnog iskustva. I tako, on se upali i strplkivo cuva i pazi Ja. Ali, Ja nekad mora i da rizikuje. Ja nekada i moze da uzme u obzir svoju bespomocnost, ali i da, i pored nje, odluci da vidi sta se desava iza otvorenih vrata. Ja nekad ode prebrzo i suzbije kompleks vestim razbijacima anksioznosti, kompleks izgubi svoje najmocnije oruzje i izgubi snagu, ali je i dalje negde tamo iza. Kompleks nekada ima smisla, ali donekle – opreznost je vrlina u odredjenoj kolicini. Kompleks ne mora da se unisti ili ubije, on samo treba da se prepozna. Jer kompleks bespomocnosti nije samo bespomocnost u automobilu, avionu i daleko od satora. To je i onda kada ne znamo kako da pomognemo Drugom, kada ne znamo kako da odlucimo nesto sto ima uticaja i na Drugog, kada znamo da treba da izmetabolizujemo neko osecanje i da ce nam biti bolje kasnije, ali smo bespomocni pred silinom tog osecanja ili poriva. Bespomocno se osecamo sami prema sebi, jer se identifikujemo sa kompleksom. To neko fino, zrelo Ja zeli da smo celoviti i objektivni u odnosu na nasu moc/nemoc. Ali umesto da gledamo iz te, sredisnje pozicije, mi gledamo iz one izonekrenute, malo izmestene iz centra, tamo gde se necujno i neprimentno stopimo sa kompleksom i mislimo da je on u pravu i da su njegova osecanja nasa osecanja. A nisu uvek. I osecanja mogu da varaju, ako idu sa mesta gde Mi nismo potpuno i potpuni Mi. Intuicija uvek pomaze, jer je imuna na komplekse, on dolazi idaleka, ali je ona i najlakse inhibirana razmisljanjem i zeljom za povratkom moci. Stoga, jedini nacin da ne budemo zavedeni komplekson bespomocnosti je da se pitamo jesmo li u njemu i, ukoliko nam se cini da je moguce da jesmo, da porazgovaramo sa njim. Da li zbilja zeli da nas zastiti pretvarajuci se da je on mi? Jer to i nije bas zastita, nego neka bela, azvijena, dobronamerna laz, ali ipak laz. Jer kad je Ja Ja u centru, nema ni moci ni nemoci, ima samo koliko-tolike realnosti datog trenutka.

I tako, polako, mi shvatimo dokle smo Mi, i odakle nismo Mi. I manje-vise, nacrtamo te virtuelne, ali tako energetski opipljive granice. I jasno je. I funkcionise. Ali granice su napadnute. Neko pronalazi nacine da ih minira, da ih preskoci, da se ubaci u nase carstvo uz pomoc nekog trojanskog konja. I to nije u redu. Ali sta mi tada radimo – raporedjujemo vojsku po granicama i napadamo? Izvodimo tajne operacije trazenja uljeza i eliminisemo ga? Koristimo sve svoje postojece snage da nadjemo intrudera? Ili ignorisemo celu pricu?

Nekada neko napada, jer hoce da napadne. Nekada neko napada, jer ne zna drugacije. Nekada neko napada, jer insitinktivno deluje, plaseci se da ne bude sam napadnut. I jos mnogo tih „nekada neko napada …“. Troseci se na objasnjenje, zasto nas taj neko napada na nasim granicama, placamo cenu nasim vremenom i nasom energijom. Mozemo da i to ucinimo, ako je to smisleno, ako je dobitak dovoljan da opravdamo te dodatne gubitke. Ali, ako je sve to uzalud, ako zelimo samo da dokazemo sami sebi, ili nekom drugom, da nismo indiferentni na tudje atake, mozemo se lako zaglaviti u zamci vecitog trazenja pravde. Na kraju, placamo te tenkove po granici skuplje nego stetom nacinjenom od strane uljeza. Ili, placamo nasom hipertroficnom empatijom razumevajuci uljezove porive, iako nas kostaju. Pa kako naci pravu meru?

Kako prihvatiti da ce Drugi tu i tamo da pokusaju da prodru, svesno ili nesvesno, namerno ili nehotice? Kako prihvatiti da cemo nekad omanuti da odrzimo granice, a da cemo nekad prejako da ih ojacamo. Odluka o startegiji ce doci iz konteksta, da li nas napad podseca na nesto proslo, da li nas asocira na nasu slabost ili nas boli, samo jer stvarno boli, bez ikakve simbolike, da li smo bili na putu Drugog ili smo se sami stavili na njegov put. Jedino sto mozemo je da iskoristimo malo one gore-pomenute energije da bismo shvatili zasto nas boli i zasto smo odabrali bas tu strategiju. Drukcije receno, iako nas je Drugi iz bilo kog njemu/njoj znanog razloga „stimulisao“, ili smo samo prizeljkivali (ni ne znajuci) tu stimulaciju, najmocnija reakcija je da : naucimo nesto o sebi. Da naucimo kako reagujemo, da posmatramo koji su nam instinkti, da smislimo da li je promena interesantna – da novodobijenu energiju iskoristimo za – Buduce Ja!