A gde je Ja-Ja?

U pronicljivoj knjizi bogatoj u asocijacijama i pretpostavkama, „Homo Deusa“ Juvela Noe Hararija, koja me je veoma zaintrigirala i u kojoj sam uzivala, pstoji jedna ogromna rupa nesvesnog. To nije nista novo, mnogo naucnici i mislioci, pa cak i pshoterapeuti koji su se vodili anglosaksonskim razmisljanjem poznog XX veka ne stede mnogo nesvesno svojih, redje kritika, a cesce (svesnog?) zaobilazenja. To ne umanjuje zadovoljstvo ovom knjigom, ali sam se pitala u kom trenutku se razilazimo, sta je to sto je drugacije u Hararijevom posmatranju Ja. On se poziva na izuzetnog neuronaucnika Majka Gazanigu i njegova istrazivanja o razlikama desene i leve hemisfere. Gazaniga smesta svest koju naziva interpretator, a Harira to „uliruje“ zoveci ga Pripodevacko Ja, koja daje smisao-dozivljaj jedinstva svesti. Kognitivni i bihejvioristicki neuronaucnice tragaju za vezom hardvera (mozga) i softvera (uma) – ovi rezultati su svakako znacajno. Ipak, ono sto mi upada u oci je podela Ja na dva Ja: to Ja koje pripoveda, daje smisao, bjedinjuje i ono Ja koje dozivljava. To mi lici na Ja-Chronos i Ja-Kairos iz jednog od ranijih postova. Fali Ja-Aion! To je Ja koje je stalno, koje nije vece ni manje od ovih drugih Ja. Naravno, ovo nije neka neuronaucna paralela Svetom Trojstvu (mada lici sada dok ovo pisem), vec deo kontinuiteta: Ja u trenutku (dozivljavam, imam svest o trenutnom vremenu), Ja koja dajem vremensku orijentaciju tome (Ja pre, Ja sada, Ja posle) i Ja-trajanje, Ja-uvek (i tu je kvaka, to je ono sto objedinjuje, a ne Ja-interpretator, interepretator interpretira, prevodi iz sakadicnih-diskretnih dozivaljaja u kontinuirane, nesto kao Furijeva transformacija – objedinitelj je onaj koji moze da uskoci u Pre ili Posle, jer nema barijera). Ja-uvek ne moze bez Nesvesnog, jer bi preopteretilo Svest. Tako da Harari ne gresi, jer on uzimao za pocetni postulat: nema Nesvesnog. Ali ako ima Nesvesnog, ima i Identiteta.