Od koga trazimo pomoc? Od onoga koji je ima ili od onoga koji ju je vec primenio na sebi i videli smo da ima rezultata? Ako nam se cini da smo neizlecivi, sta cemo uraditi? Odustati, ili pokusati jos jednom? Recimo da pokusamo – da nasu beskrajnu tegobu konfrontiramo, unistimo, smanjimo, zatresemo, zaboravimo, prihvatimo, sta god, ali samo da iz beskrajnost dobije bar neki ugao ili ivicu. Za savrseni bol trazimo – savrsenog terapeuta. Savrseni, jer moze da nas razume, da nas vodi, da nas pusti, da nas izleci. Savrseno. Jedino sto ne postoji. Ako je zbilja toliko savrsen, on je u svemu izleciv. Da bi bio od sveg aizleciv i imao neku panaceu za nas, mora da ima panaceu i za sebe . Drugim recima, savrseni terapeut ne umire. Ali, terapeuti umiru. Znaci, nisu bas toliko savrseni. Znaci lazu nas kada kazu da mogu da pomognu. Nisu svemocni, moj bol je mocniji od njih. Znaci nista. Da trazim nekog drugog, mozda ipak svemocnog? Ili da testiram ovog/ovu ovde? Da mu/joj saspem istinu da nije svemocan. I ako odgovori da jeste: pobedjujem, jer laze i mogu da ostanem mirna u svojoj nemoci i teskobi (ipak je tacna prvobitna hipoteza: nisam izleciva). Ako odgovori da nije: pobedjujem (sta ce mi takav ili takva, nemocan, pa i sama sam!) – mogu da je/ga odbacim, jer me je lagao dajuci mi nadu da sam izleciva. Kako sad ostati sa tim terapeutom koji tako lako priznaje nemoc? A cak i ne nudi da ode. I tu je odluka. Samo odbaciti (u ciklusima), pothranjivati neizlecivost svoje psihe (i sta vec ide uz to) ili samo prihvatiti tu limitiranu, ali ocito transparentu pomoc. Dajem ti sta imam, cak i ako nije dovoljno, pokrenuce nesto, a pa cemo od tog nesto videti sta dalje. Saradjivacemo sa vremenom i sa razmenom reci i utisaka. Necu ti ja dati svu moc, jer je nemam, ali ima neko ko je mozda ima: nas odnos.
PsyMultiverses 