Ego-ovo mesto je u centru. On nema dalje, taj centar mu je dom titula i sudbina, ma koliko to teatralno zvucalo. Zapravo, ako se Ja (Ego) izmakne iz centra,velika neravnoteza nastupa – tu mozemo lako primetiti iskliznuce u psihoticno. Najcesce, ja ostaje u centra, kao pravi kraljevic i kralj, bezikakve mogucnost penzije ni odmora. Ali, nije svaki Ja ispunjen ovim pozivom i ne drzi svako Ja lako konce i ostale vrpce svog kraljevstva. Nekada ne moze, nekada je previse, nekada nije naucio (najcesce nije bilo koga da ga uputi i da slobodu izbora i greske). Ja moze da pati – vidi da kraljevstvo ne napreduje i da on nije najadekvatniji kralj. Drugog, pak, nema. Ja se ne da zameniti nekim drugim kompleksom.
Kralj mozda nije vican ovladavanju moci, ali ostroumni kardinal jeste. Kardinal nikada nece moci biti pravi kralj, ali on moze da nadje nacina da saopsti kralju „prave“ ideje. Kardinal mozda pocinje svoj put intriga sasvim dobronamernim prvim korakom – treba spasiti kraljevstvo, reputaciju i sve sitne male komplekse i primarne slike. Centar mora da ostane u centru, jer bez toga nema ni odrzivog kraljevstva.
I tada kardinal baci Senku na kralja. On zasija jako svojim dobronamernim delom i poraste malo, Sto vise poraste i Senka se poveca. Senka u jednom trenutku napravi pomracenje centra. Ja vidi da je mracnije nego pre, ali se navikne. Ima ta svetlost pored koja daje stabilnost. I tako Ja pocne da gleda kroz tu Senku, ta nijansa joj postane poznata i uobicajena.
Kako Ja da odbaci Senku? Da napadne kardinala, taj mocni kompleks verovatno sacinjen od internalizovanih roditelja koji misle da zele dobro, ali fino zasene Ja? Moguce, ali cesto se to odradi prebrzo, neprecizno i nepotpuno. I Senka onda samo poraste. Pa, pre odbacivanja Senke, mozda bi se moglo malo popricati sa njom, malo je upoznati, malo videti sta radi i zasto misli da je u nekoj dobrociniteljskoj misiji? Onda joj se zahvaliti na dobroj nameri, ali skrenuti paznju na kolateralne pojave i bolove. Kada se ona da upoznati, put ka kardinalu ce biti laksi. U medjuvremenu, mozda je zgodno i da se baci pogled na druge svetlosti. Ne zrace kao kardinal, ali ipak svetle. Pre nego sto odbacimo Senku koja filtrira sve, a koja je sama lepljiva i nezajazljiva, mozemo da pronadjemo izvore neke mutne svetlosti. A mozda i da zazmurimo. Ako zmurimo, ionako nije svetlost bas toliko vazna (a ni Senka). Da se naviknemo tako malo na mrak i pocnemo da se orijentisemo po njemu. Kad ponovo otvorimo oci i ta Senka nece biti toliko tamna i naziracemo nesto napolje. Ono sto je sigurno, ne treba da trazimo svetlost od spolja. Ona ce, moguce, pomoci, ali kardinal ce i dalje bljestati. Polako osmatramo oko sebe, ujedinjujemo se i pricamo sa ti svetlostima i gradimo svoju, licnu malu svetlost. Jednom kada nam se ucini da je njen plamicak koliko-toliko stabilan, mozda se Senka i povuce. Kako god, zracili mi ili svetluckali, pokusajmo voditi se svetloscu tog centralnog Ja, ali ne zaboravljati da mozda i njegova najjaca svetlost ima neki filter neke Senke koja je zagusuje.
PsyMultiverses 