Kompleks tiranina i Kompleks narcisa – zamrseni putevi dobrih namera

Photo by Alex Montes on Pexels.com

Tiranin u nama zivi potajno, ali uporno. Cujemo njegov glasic kako nas odvraca od rizicnih radnji obavestavajuci nas koliko nismo podobni ni neustrasivi za te iste radnje. On se bori za status kvo svim svojim postupima, onim uocljivijijm, kao samonipodastavanjem, i onim necujnim intrigama koje sabotiraju svaki prvi ili drugi korak ka promeni. Tiranin ne zna da je tiranin – on, zbilja, veruje da je u pravu i da cini najbolje sto moze. Njegove dobre namere njemu su neoborive. On zna da je dosad dobro vodio psihu i njene manifestacije, zasto bi sad prestajao! Istina je da on rizikuje se Ja poremeti i utisa, da se frustrira i gubi veru u sebe, ali opet, to je manja cena koja se placa od rizika da se nesto, zaista, promeni.

I tako dodjemo u kontakt sa necim od spolja, sa nekim Drugim ili nekom situacijom. I to nesto ili neko nas podstakne da mislimo da bi bilo mozda zgodno da se malo pokrenemo, da istrazimo neku novu mogucnost, da zvirnemo malo kroz pukotinu visokog zida. Tiranin namirise pobunu i priskoci u njenom smirivanju sapucuci Ja zasto je promena neisplativa – najcesci Tiraninovi argumenti su pazljivo podbadanje slabih tacaka ja i drmanje tanusnih nogica stolice na kojoj on sedi. Samovrednovanje se pokunji.

Ipak, ovog puta Ja bi da istraje – istina je da ono sto sapuce Tiranin pecka. Ja mora da se odbrani od tog tega nipodastavanja. Stoga Ja postavi jedan teg s suprotne strane – ima li boljeg orudja od kompleksa narcisa? Narcis izvadi sve svoje rekvizite: svoju odanost velicini Ja, svoje brzo sklepane granice (ali ipak granice), svoje ispeglane uspomene na tudje zle poglede i svoje kolaboracije sa zaviscu, projekcijama i malkice one samoljubavi koja iskljucuje „ljubav prema Drugom“. I Tiranin posmatra to orudje, ali ga ne lomi. Stavise, on ga potajno hrani – Tiranin i inace stiti. Ta zastita se sasvim fino kaci za tu neempaticnu iskljucivu samoljubav (ne onu finu, siroku i iz-svih-uglova-gledajucu-sfericnu samoljubav) Narcisa. Narcis zamisli neko jako Ja, ono pocetno Ja je prijatno zagolicano ovim, napokon, svemocnim Ja koji bi moglo da odbaci Tiranina i povrati ravnotezu kompletnoj psihi. Ipak…. Narcis u kontakt sa Drugima zna da cuva tajnu – da je to hipertroficno Ja , zapravo, veliki balon koji prikriva neko submisivno Ja. Narcis ima misiju i ne odaje tajnu, ali ta istrajnost zavisi od stimulusa, od Drugih, od velicine tajne, od Tiraninovog zvockanja. Ja i nije bas toliko zadovoljno time sto ima tamo neka tajna. Ja zeli da pronadje svoju autenticnu vrednost, ne neku nakalemljenu. Narcis moze da pomogne Ja da izleti iz svog zavisnog odnosa prema Tiraninu. I samo igranje neke uloge (Persona se tu prihvati posla i ponese Narcisa) moze da pokaze neku drukciju realnost i da izbavi Ja iz Tiraninove dogme. Ipak, ta verzija je poprilicno idealisticna – Ja treba da zna kada da povrati vlast, oduzme moc Tiraninu i smanju usluge Narcisa. Zvuci fino, ali ima revise parametara koji treba da se podese (pravo vreme, razumevajuci Narcis, sposobnost Ja za ozrelivanje i zrelost). Najcesce, Narcis udje u spregu sa Tiraninom, pa Ja ostane u nekom drugom-trecem planu i sve vise se udaljava od svog pristupa celokupnosti. Ili, Narcis ne moze da iznese laz, pa se posluzi perfketnoscu – „jedini nacin da pobedim Tiranina je da zaista budem savrsen, da moj Narcis postane autentican“. Kompleks 100% ili Kompleks savrsenosti je sasvim fino i tajno palcen od Tiranina – on sluzi Tiraninu, jer Tiranin dobro zna da nema niceg sto je 100% – u ovoj igri Ja ostaje vecno frustriran – vecno zavisan od nade u savrsenost. Ja se udaljava od prvobitnog cilja da nesto promeni i nastoji da sebe usavrsi.

Kako izaci iz ove zamrsene situacije u kojoj ima toliko bola i nezadovoljstva, a u biti svako je u toj igri da bi nekako (nezgrapno) pomogao. Tiranina ne vredi napadati. On se hrani napadom. Znaci, krenuti od nazad, od svih tih pomocnih kompleksa koji su se nakalemili jedan na drugog. Identifikovati ih, popricati sa njim i – ozaliti. Ozaliti to sto nikad nije 100%, ozaliti sto nismo bolji od Drugih, ozaliti sto mozemo da padnemo u klopku zavisnosti, ozaliti sto cemo svasta zrtvovati da bismo se transformisali. Ozaliti, jer time dajemo mogucnost odbacivanja tabua („to nikako“, „to nikad“, „to nisam ja“). Ozaliti, jer dajemo sansu zivotu bez necega da bismo dobili sve one zivote sa necim. Na kraju krajeva, Ja nece moci da se koristi orudjima i strategijama, morace da izadje na megdan i da – poprica, iskomunicira, pogleda (i onu samoljubav podrzi, ali bez iskljucivanja vrednosti Drugog).

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s