O nametnutoj misiji

Photo by Pixabay on Pexels.com

Zasto se prave dece je preopsirna i nikad dok kraja dokuciva tema. Nekada je to spontan proces, nekada nema preispitivanja, a bas bi bilo dobro da ga ima, a ponekad se roditelji izgube u potrebama da sve iskontrolisu i razumeju. Ono sto me zanima sada i ovde je misija koju roditelji daju jos neredjenoj deci. Ponekad se ta misija iskristalise posle rodjenja, ali cesce je njen zacetak vezan za njegovo fizicki pocetak bivstovanja, a najcesce je postojala i pre nego sto je stvarno dete zaceto. Drugim recima, psihicka predstava deteta je pocetak detetovog bivstvovanja (kako ne bih upotrebila rec „zivota“). I tu krece akumulacija energije, prizivanje starih komeplksa, delegacija onog sto je previse, ulaganja u buducnost. Ideja o detetu se pre organskog deteta natovari zeljama, nadama, mastarijama. Mnoge od njih funkcionisu kao udobno gnezdo – detetova psiha stize u toplo okruzenje -energetski (u smislu psihicke energije) docek postoji. Naravno i nazalost, posoje i druge price. Nevezano sada za roditeljsku dobronamernost (vecu, manju, nedokucivu), sa svim koliko-toliko dobrim namerama koje imaju empatsku vrednost, postoji i klica roditeljske psihe, a nesto i njegove samoljubavi i njegovih/njenih/njihovih ego-zelja za popravkom, realizacijom, promenom i zastitom. I tako dete ponese i donese i nesto misije, nesto ocekivanja, nesto pritisaka. nekada je misija da se da smisao roditeljskom zivotu, nekada da izokrene tok zivota, nekada da spreci roditelje da nastave predhodni zivot ili da poprave zivot koji je preziveo iskusenje.I ond adete nosi nesto sto nije njegovo. I onda dete sve vreme pokusava da odradi misiju, da je zadovolji, ali ne zna bas tacno sta mu je misija. nekada otkrije, nekada ne trazi, nekada se boji otkrica, nekada je kasno, nekada je strah od poraza prejak.

Dete mora da se izbori za zivot bez tudje misije, cak i ako roditelj ne saradjuje (uglavnom ne prepoznaje, ne moze da prepozna – otuda i potreba da ga neko drugi spasava). I tu dete moze da uleti u klopku, da prepozna u roditeljima nekadasnju decu, njihov decji deo kome treba roditelj. Roditelji rode decu kako bi ima deca bili roditelji koje nisu imali. Roditelj se vec oseca krivim da nije dobar roditelj, onda ta krivica otezava i uslovljava dete da bude dobar roditelj svom roditelju. I sve se zamrsi. I na kraju neko mora da prozbori: „Necu misiju koja nije moja! Hocu da vreme ide unapred, a ne unazad!“ A te reci kostaju, oslobadjaju, ali i kostaju. Ne mogu se reci ako se nema neka licna misija – a to je vec druga prica. Mozemo li odbaciti tudju misiju i staviti svoju kao prioritet? Mozemo li se voleti od trenutka kad smo mi mi , a ne kad smo onos to je savljeno u nas. I opet koliko nas to sto je stavljeno u nas cini nama i mozemo ga identifikovati i odbaciti. U teoriji, roditelj je taj koji podnosi odbacivanje i prepusta se toku vremena. mozemo li se i mi sinhronizovati sa tim, cak i ako roditelj odbacuje vreme? Mozemo li izbeci zamku zrtve i odabrati linearnost vremena?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s