Ja i Ja sa necim

Ja se identifikujem sa mojim identitetom, onim trajnim u meni, ono sto uvek mogu, i pored svih promena, da prepoznam kao Ja. Sta se desava kada dozivim neku krizu, neki bol, neko iskusenje, kada se izgubim? Ja pati – razlozi i mehanizmi su brojni: kompleksi aktivirani, pomracenja senkama kompleksa ili sveopstom Senkom, upliv tudje energije i njeno aktiviranje mojih spektara svetlosti. I tada treba da se iskobeljam iz tog stanja. Jasno mi je da moje ja trpi, da sam Ja i dalje, manje-vise Ja, ali nije prijatno, a nekad i bas boli. Mogu da identifikujem problem, da ga razumem, analiziram i preraspodelim svoju energiju. To cinim sama ili sa psihoterapeutom. Uglavnom radi, ali uglavnom mora da se prihvati da je neophodan katalizator vreme u jasnoj dozi i momentu aplikacije. Mene sad ovde zanima sta se desava kada je centar Ja toliko mracan, izgubljen u sumi bez jasnih oznaka, pode naletima kise ili leda i mora da se ogrne toplim i nepromocivim cebetom antidepresiva, kisobranom anksiolitika ili nepomicnom, ali neprobojnom kolibom antipsihotika. Oni ce mu pomoci da hoda, da se ugreje ili bar da je na sigurnom. Moci ce da nastavi pohod kroz sumu, ili ce bar da sedi u kolibi dok se ne ugreje dovoljno. Sta Ja tada radi? Da li Ja prihvata cebe i ostalo? Da li ja misli da ga oni menjaju? Da li ga stvarno menjaju? Koliba hoce da bude toliko nepromociva da ju je tesko otvoriti, a i tesko je usuditi se da se izadje iz nje i proveri da li je oluja prestala. Kisobran se ponekad ne ispusta iz ruku, torbe, daje osecaj sigurnosti, za svaki slucaj, ako kisa dodje nenadano i nase noge nisu dovoljno brze (znaci ima neke sumnje u Ja). A cebe? Pa, cebe je toplo, ali treba ga nositi (a poneko cebe nas cini manje estetskim, mada kad stignemo do znacaja izgleda pred drugim, znaci da smo verovatno vec blizu izlaska iz sume). Ni u jednom slucaju ni cebe ni kisobran ni koliba nisu Ja. Ponekad je duze hladno i ponekad su duze potrebni. Ponekad se daju zbaciti brzo. ponekad se vidi da i ne greju bas toliko koliko su nam noge brze. Oni su tu da pomognu. I oni su objekti koji ce preziveti nase odbacivanje kada nam ne budu vise potrebni. Na name je da hodamo (ili se grejemo i skupljamo energiju) dok nas greju kako bismo posle imali vis epoverenja u nase noge. Nije da ne mozemo samo, ali cemu smrzavanje, kad ta energija moze da se iskoristi za hodanje…