It’s a boy

Ne treba nikad zanemariti kompleksnost osecanja trudne zene koja je bila zlostavljana (seksualno pre svega, ali i na druge nacine) u detinjstvu ili ranoj mladosti od, najcesce, muskarca, koja saznaje da je njeno nerodjeno dete decak. Koliko se tu emocija mesa! Postoji nada da ce ovaj decak biti drukciji, biti neka vrsta popravka onog neprijatnog smestenog i generalizovanog u ideji muskarca – misija je: ispravka, popravka, nova prica. Onda, strah da je stvoreno jos jedno musko bice i detetu se pripisuje uloga buduceg nasilnika. Pa konflikt: dete se vec voli – dakle, mocicu da volim jednog muskarca bez straha – misija sopstvenog izazova, nove sanse, ali i ambivelentnosti – hocu li uspeti? Onda, tu se onda umesa i izdaja – ukoliko volim musko bice, ponistavam li sopstevnu traumu? Sva ova pitanja ukljucuju projekciju – dajemo drugom nesto od nas, bez da znamo da li je zbilja tako (u ovom slucaju znamo da nije u tom trenutku, vec smo u odnosu sa fantazijom necega iz buducnosti) – naravno, radi se o mehanizmu odbrane, spremamo se za objasnjenje samoj sebi, zastitu svog Ja koje je, verovatno, dosta radilo na svojoj integraciji. pa, onda stizu oitanja koja nemaju veze sa objektom – preispitivanje sopstvenog kapaciteta da se voli neko, pa jos musko. Mogu li voleti? Hocu li biti dobra majka? Hocu li biti kontaminirana ovim mislima? Naravno, ima jos desetina, a i vise razlicitih kombinacija, analogija, anksioznih ruminacija i pretpostavki. Nekada i nema nicega, i to ne, jer je sve jasno, vec sto je sve bolno i lakse izbeci, ostaviti proslost sto dalje, dosta nas je ugrozavala.

Nijedna opcija nije ni dobra ni losa, nijedna misao nije ni dobra ni losa, nijedno osecanje nije ni dobro ni lose – potrebno je ne izbegavati pitanja predstave koje majka pravi u trenutku saznanja pola svog deteta, ne samo zbog ove situacije (slicno je sa zenama zlostavljanim od strane majki koje saznaju da nose zensko dete u sebi, sa zenama koje imaju jak kompleks inferiornosti zbog svog pola, sa raznim drugim komplikovanim odnosima u disfunkcionalnim ili manje funkcionalnim porodicama). Pol je prva jasna informacija koje nam dete daje samo (verovatno ce biti mnogo varijacija na ovaj tekst kada se ljudi budi vise mesali u odabir svog potomstva u buducnosti, sto se vec sve vise desava – tu postoji i odgovornost izbora, odgovornost odluke pola (ili neke druge odlike) za nekog drugog). Odjednom se treba povinovati jednoj novoj istini. Svasta se pomesa, buducnost i proslost se stope, Svesno filtrira nesvesno, Nesvesno probija kroz snove i nehoticne radnje. Nista nije ni dobro ni lose, ali je potrebmo da ne bude neizrecivo, neprijatno, izbegavano, sramotno, sakriveno iza reci „delikatno“ i „licno“. Kada je pitano, preispitano i kada je ponudjena dobronamerna (bez osudjivanja i nesvesnog mesanja kontratransfernih uljeza) mogucnost razmena, onda moze da se pusti spontanosti odnosa. Jer spontanost nije imati tabue i pustati akciju da se sama odbija. Ona je imati sve opcije i pustati akciju da se sama odvija.

A naravno, uz svu ovu pricu ide i ona o misiji… Jer tam decaku ce biti udobnije da se rodi bez tudjeg tovara na grudima…