Author Archives: draganafavre

Kosmos je crn, a opet saren. Crn, jer sve za sta nase oci nemaju receptore vidimo kao crno (ima jos gomila drugih objasnjenja: https://donschool86.ru/hr/leksika/pochemu-v-kosmose-net-sveta-pochemu-kosmos-chernyi-pochemu-kosmos.html, https://express.24sata.hr/znanost/evo-zasto-je-nocno-nebo-mracno-iako-zvijezde-sjaju-9463, https://www.bbc.com/future/article/20150727-what-are-the-limits-of-human-vision), a saren, jer ima toliko toga sto se da videti tek kada obradimo slike dobijene aparatima koji registruju mikrotalase, X-zrake i slicno). Ovo je samo po sebi interesantno, ali se da vrlo fino povezati i sa ljudskom psihom.

Ono sto ne mozemo da vidimo, nazivamo crnim. Nesvesno i razne njene jedinice, tkiva i organi su poprilicno nevidljivi. Znaci, kako bi nesto nevidljivo moglo biti shvaceno, pojmljeno, zamisljeno, mora postojati mogucnost da dopustimo sebi ideju da postoje i stvari koje nam nisu (lako) dostupne. Nemamo receptore za sve, ali to ne znaci da nesto ne postoji. Tu nema niceg narocito novog, indirektne metode su jos od anticke epohe dozivljavale uspeh. Ipak, i dalje nas crno ne stimulise automatski kao mnostvo mogucnosti. Stavise, ako nam se i desi da zamislimo da ima neceg u mraku, uglavnom su to kosmarne slike ili prisecanja nekih strasnih prica koje smo culi ranije. Retko zamislimo nesto potpuno novo i neutralno, ni dobro ni lose. A Nesvesno je takvo: bez ideje o moralu i polaritetu dobrote i zla. Ono je tu, u nama i oko nas, nezamislivo, neljudsko i ljudsko u isto vreme i van vremena.

Prirodna je reakcija da odmah odbacimo i sumnjamo kako bi se zastitili od nepoznatog ili da slepo verujemo kako bismo umilostivili nepoznato. A onda se udaljimo od tog nepoznatog i opet smo u sebi i u svojim kompleksima nepoverenja, poverenja, dodvoravanja, pobunjenistva i svega ostalog. Mozda je najbolje, ako uspemo najpre da budemo znatizeljni, a zatim i radi da pomislimo da mozda ne moramo samo da se branimo i da ne znamo bas sve, da dodajemo nove misli. Mozda sumnjamo, a opet zdravo iskritikujemo tu misao, pa ond a tu novu, neka unutrasnja dijalektika koja osvezava um i zbilja ga, indirektno, osvetljava, bez da vidi svetlo svojim ocima. Cak i ako su sve te misli duboko antropomorfne, mozda ce, svojim mesanjem, umnozavanjem, timskim radom i pojedinacnom originalnoscu, uspeti da dodaju jos poneki receptor.

Neosporno je da oni koji su povredjeni pate, secaju se, pitaju se „zasto ja“ i preispituju svoju ulogu u tom povredjivanju. Jos neospornije je da sve to vodi ka nesigurnosti prema Drugom, strahu da ce drugi opet povrediti, nece shvatiti opseg povrede ili da ce se uplasiti iznenadne ranjivisti povredjenog u odredjenim situacijama. I sta najcesce rade povredjeni? Nema jednog pravila, mnogo zavisi od tipa licnosti, od socijalnih pravila prezivljavanja (i fleksibilnosti mogucnosti pobune u datom drustvu), od interakcije i kompromisa sa drugima i mnogoh drugih cinilaca. No, jedno je zajednicko. Povredjeni ce pretpostaviti da ce ih drugi povredjeni lakse shvatiti. I tu pocinje druga drama (posle one prve, vec pretrpljene).

Povredjeni instinktivno prepoznaju one koji pate na slican nacin i nadaju se da njima nece morati, kao Nepovredjenima da objasnjavaju ili skrivaju ili ne nalaze reci ili volju da opisuju sta im se desilo. I ne, najcesce nece morati, ali ce cesto pretpostaviti da je svaka patnja iste dubine, obima i sadrzaja. A, nije. Neke su su duboke i transparentnog sadrzaja. Neke imaju dva dna. Neke su nejednake dubina zavisno od tla ispod. Neke imaju sedimente dole i vodenastu tecnost gore. drugim recima, svako posmatra tudje patnje kriz filter svoje sopstvene. nekada ima zelje da se pomogne Drugom, jer se razume da nije lako (nez obzira na koji nacin nije), ali se nema snage. Nekad se nema volje, nekad nije prioritet, nekada se hoce, ali se ne uspeva – ocito, ima na hiljade verzija.

Dok Povredjeni ceka pomoc od drugog Povredjenog, misleci da je tako najsigurniji, on ce zaobici Nepovredjene. Nekada ce se to desiti instinktivno, nekada iz svesnog straha, a nekada ce se mogucnsot pomoci koja dolazi od strane Nepovredjenog omalovaziti. Nepovredjeni i dalje poznaju sigurnost, njihov sigurni zivot moze da izazove razlicite projekcije kod Povredjenih (negiranje, nipodastavanje, banalizovanje, pa cak i diskriminacija). Nemali broj Povredjenih ce nesvesno diskriminovati ponudjenu pomoc od strane Nepovredjenog. Naravno, sve sto je Nesvesno postoji negde u nama. A Senka vreba te male neverbalizovane nesvesnosti kojima moze da sabotira individuaciju i da nas odrzava u trenutnom stanju. Tako ce se posredstvom Senke koja koristi neracionalnost/parcijalnu racionalnost (u svakom slucaju neproverenu racionalnost) ti Nepovredjeni udaljiti i njihova pomoc (ukoliko je nude, zele da je nude i znaju da ponude) ce manje dopreti do Povredjenih. U medjuvremenu, povredjeni ne pomazu Povredjenim onoliko koliko bi Povredjeni to zeleli, pa se onda i razocarava u njih uz logicku slepu ulicu u koju se brzo zagazi: „Ako me Povredjeni, znajuci da sam Povredjen, povredjuje, kako bi me tek Nepovredjeni povredio“, ne znajuci uopste ni truncicu odgovora na to pitanje. Tu Povredjeni najcesce izabere izolaciju od svih.

Ko je legitiman da nam pomogne kad smo povredjeni? Mozemo li podnesemo prvi talas ignorancije (neshvatanja obima dubine ili sadrzaja patnje) kako bismo dopustili da nam pomoc pristigne? Da li je ponos koji obuzdava tu zelju za pomoci, takodje, jedna kocnica bilo kakvom pomaganju i teranje u pronalazenje snage u sebi? Postoji li dozvola da i dalje prihavtamo pomoc Drugih iako znamo da je prioritetna ona koju sami stvorimo i sazdamo? Mozemo li da ne uletimo u mrznju premo ignorantnog koja nas, u naravno drukcijoj dimenziji i samim tim, neuporedivom, cini takodje onim koji povredjuje Druge?

Mnogo se prica i deficitu paznje i hiperaktivnosti, tzv. ADHD (attention deficit and hyperactivity disorder), kako kod dece i kod odraslih. Dijagnoza koja je postala poznata poznatih decenija je cesto osporavana,njena ucestalost s eobjasnjavala nepoznavanjem i neprepoznavanjem ovog poremecaja, lekovi koji se koriste vec od ranog detinjstva su cesto izazivali oprecne reakcije. U medjuvremenu, mnogo je podtipova imenovano: postoji tip sa hipoatencijom (smanjena paznja) i hipoaktivnoscu (inhibicija, usporena reaktivnost), pa samo hiperaktivnost, pa komborbiditeti. Kada se u medjuvremenu, tokom odrastanja ili u periodu nakon dijagnostikovanja, dese i neke traume ili se aktiviraju neki kompleksi, klinicka slika se jos vise zamrsi isve je manje jasno koliko je ADHD posledica ili uzrok ili nevezana pojave nekih drugih mentalnih stanja.

Bez obzira na mehanizme poremecaja aktivnosti i paznje (a cesto i nekih drugih kognitivnih parametara, kao, npr, organizacije i planiranja), na promene nivoa neurotransmitera i broja sinaptickih receptora kojima se ovi poremecaju objektivno koriste, pogledajmo nesto malo tananije – zasta ekonomski skrt i uvek prepreden mozak pristaje na visoku ucestalost ADHD-a? Drugim recima, cemu evolutivno sluzi ADHD (ukoliko prihvatimo opciju da mentalni poremecaji koji opstanu u ljudskom drustvu imaju za bazu neku evolutivnu prednost koja se u jednoj generaciji istrosila ili izgubila meru)? Ontoloski i transgeneracijski, ima li prednosti ovaj poremecaj? Ako je ADHD nesto sto se desi nezavisno, ima li on kasnije ulogu u genezi drugih poremecaja, npr. depresije? Ili se on desi pre depresije, utisavajuci je, „skrecuci joj paznju“ i menjajuci njenu razarajucu snagu? (Slicno bi se moglo reci i za druge komorbiditete, npr. anksioznost.)

Cesto se prica o sve brzem svetu kojem se moramo sve efikasnije prilagodjavati. Svet je poprilicno hiperaktivan i svet nema previse paznje za pojedince. Da li je ADHD individualni odraz sirokih socioloskih promena? Mozda je i nebitno da li je svet brz i to nas umara, mozda je samo cinjenica da je brz i ima previse mogucnosti nesto sto iscrpljuje nase filtere, nase uobicajene taktike da odaberemo nesto naustrb neceg drugog? Da li brzi ADHD usporava (na duze staze), zapravo, pojedinca i nalazi njegovu pravu meru? Da li je ADHD isto nacin da se paznja umanji za sve pomalo, pa samim tim i za negativne stimuluse?

Ne radim sa decom koja su dijagnstikovana ovim poremecajima, ali da sa odraslima, koji su uglavnom shvatili tokom krize srednjih godina. U pocetku, kada se utvrdi sta je u pitanju, ima jedno veliko olaksanje (koje se ponekad primecuje kod odrslih koji otkriju kod sebe Aspergerov sindrom) – sve sto je bilo tesko ranije postane razumljivo. Jednostavno, nisu ni cudni ni drugaciji ni nesposobni, samo imaju drugi ritam. Onda nastup rad sa tim novim saznanjem – sta ce se desiti ukoliko se „uspore“? Hoce li se nesto drugo promeniti: vizija sveta, odnos sa drugima, potrebe za hobijima ili angazovanim aktivnostima. Tada pocinje rad na identitetu. Taj identitet nije bio drugaciji zbog ADHD-a, ali je poremecaj suzio njegova izrazavanja. Kada se i to prozivi, integrise, oseti, onda pocinje rad na individuaciji. Individuacija je sasvim moguca sa ADHD-om (lecenim lekovima ili ne). Individuacija se ne gubi poremecajima, onda se dâ skriti ako se ne upoznamo sa samim sobom. Poremecaj mozda zabasuri i pomesa neke putokaze, ali identitet ceka da bude pronadjen. Nesvesno vodi, kada svesno sledi dugorocne ciljeve koji nam nisu uvek najjasniji. Zato je bitno utvditi mesto ADHDau zivotu i kakav bi zivot bio bez njega. nekada pisanje alternativnih autobiografija vodi do one prave.

U psihoterapiji se cesto pominje, zamislja, odigrava, negira, zaobilazi, precutkuje i diskutuje ljubav. Ovo, ipak, nije post o ljubavi, vec post o erotskom transferu koji se dâ cesto protkati kroz intelektualno-intiman odnos pacijenta i terapeuta.

Terapeutski odnos je razlicit od svih ostalih odnosa. Dve osobe se ne poznaju i izuzetno dobro poznaju, odnos je asimetrican (terapeut zna mnogo o pacijentu, pacijent zna malo o psihoterapeutu), pravila poverenja su nejednaka (pacijent moze da prica sta god zeli o psihoterapeutu van seanse, terapeut ne sme nista o pacijentu), odnos je intiman, a profesionalan (postoji fizicka distanca i verbalna bliskost).

Kako onda razlikovati sta je stvarno? Prica se o osecanjima. Dozivljaju se stara osecanja ili se prepricavaju iskustva. Cesto se ima potreba da se pripada, voli, da se bude zeljen. Cesto te potrebe postoje i kod terapeuta (mada je ideja da je ona/on to vec proradila/o na svojoj licnoj terapiji – mislim da je neophodno da ukoliko se takva osecanja dogode terapeutu da se n vrati na svoju terapiju, samo superizija). Sva osecanja su dobrodosla, ali ne i sve akcije. Sve reci i imenovanja su korisna. Erotski transfer se desi ponekad i treba ga odmah spomenuti, pricati o njemu. O tome vec dosta pisano. Ono sto bih ja ovde napomenula je izgubljenost u onome sta je stvarno i sta je zeljeno i sta je zamisljeno. Sta su, onda, moje stvarne emocije ako ja prebacujem na nekoga nesto sto trazim negde drugde? Mogu li da volim terapeuta kada sam samo u odnosu sa njegovom/njenom Personom? Koga ja onda, stavrno volim? Ono sto on predstavlja, delic njega ili nje kojinije On, Ona ceo? Ili zelim da doprem do tog celog kako bih bila razlicita, posebna, izdvojena, svemoguca.

Ima mnogo objasnjenja i nisu sva psihopatoloska. Ipak, odnos sa Drugim je odnos sa celokupnim Drugim. Ljubav je odnos sa svim nivoima Drugog bez gubljenja odnosa sa Sobom. Ukoliko mi je dovoljno malo moje fantazije, u donosu sa sa delom Sebe koje prilepim na Drugoga. Ukoliko sam u odnosu sa jednim delom Drugog (i to mi je dovoljno), verovatno sam ga poistovetila sa svojim Animusom (Animom). Ukoliko zelim vise, celokupnog Drugog, van okvira terapije, to je dobar moment da se ispita najpre sopstvena celokupnost. Zelim li Drugog da me upotpunio (i terapeut zvuci kao neki koji bi to moga, u teoriji, da zna)? Osecanja koja se javljaju kod pacijenta, on(a) uopstava zovuci ih ljubav, oseca ih kao ljubav i ukoliko odmah obezvredimo njegovo poznavanje osecanja ljubavi, ulazimo u turbulentno podrucje. Ako ne znam ni koga volim, kako Sebe da volim? Kako da volim, ako ne poznajem ljubav? Erotski transfer je, zato, veoma delikatna faza pojedinih terapija kada, pre straha i srama, treba najpre naci ulaz u razlikovanje osecanja koja pacijent zove ljubavlju. Kada imenujemo dublja osecanja (nesigurnost, agresija, usamljenost, zavist, tuga, nagon itd.), polako cemo se vratiti na razresenje msterije ljubavi. A ona ce se erotski transfer polako pretociti u terapeutski transfer. Za to je neophodno mnogo strpljenja, hrabrosti i dobre individualne terapije terapeuta tokom svog skolovanja i daljeg zivota. Kada se ti uslovi stvori, nastupa poverenje. Kada ima poverenja, nije neophodno mesati ga i pogresno ga zvati ljubavlju.

Uvek trazimo tog fatalnog Drugog. Trazimo Sebe u Drugom. Nekog najslicnijeg nama samima koji ce nas oboriti svojim „citanjem nasih misli“ i kljuc-kljucaonica spojem. Naravno savrseni odraz Nas u Drugom, bilo da je u pitanju isti ili razlicit pol, nikad nije 100%, ali se dâ idealizovati kao da jeste, ili bar 99%. Trazenje poznatog ne iznenadjuje. Razocaranje njegovog pronalaska da. Zamislimo taj savrseni spoj – dinamika je obezvredjena. Sve stoji.

To ne znaci da treba aktivno traziti dramu. Ne znaci ni da se treba vestacki zaustaviti pre neke „srece“ kako se ne bi izgubio jednom kada ona bude pronadjena. Znaci samo statika skodi nasem bicu. Mi se menjamo, sve se menja, vreme prolazi. Fatalni par je pred sve vecim pritiskom da, jer je ranije uspeo u tome, sada svaki put uspe u „savrsenosti“. Statika se pvinuje dinamici. Dinamika je neizvesna. Mora se sve predvideti. Ili ce se to desiti kroz razgovor i dogovor kako dalje (tu mora da se postoji mogucnost diferencijacije) ili kroz ocekivanje neke magicne telepatske veze („uradicemo isto“) ili kroz vestacko naturanje „istosti“ („On/a ce to uraditi verovatno, pa cu i ja“). Intucija je licna, nemaju dve osobe identicnu intuiciju. Ukoliko bi mogli da je imaju – identicnu, onda bi ta intuicija mogla da dovodi do istih akcija samo do trenutka nekih paradoskalnim, ambivalentih situacija i pre ili kasnije, neki kompleks samo jedne od dve osobe bi se upalio. Taj kompleks bi trazio reakciju odbrane, intucija bi to uzela u obzir, a drugoj osobi iz fatalnog para ta reakcija ne bi bii jasna, jer, iako je ta „magicna“ intucija ista, bazira se na necem razlicitom. Ono sto je problematicno je (osim sto identicna intucija ne postoji) sto nema dve osobe sa idenicnim kompleksima Cak i deca odrasla u istim porodocama ce drugacije reagovati na traume, zavisno od njihovoh mesta u porodici, njihove uloge, odnosa sa drugim, licnog nesvesnom i licnog parceta kolektivno nesvesnog. Jednostavno, nema dve identicne osobe (ne epigenetski i ne prema psihickoj strukturi) – uvek ce biti neka razlika. Fatalan par je zato fatalan u pravom smislu te reci, jer ne prihvata razliku. Jedino se iz razlike gradi odnos.

Empatija je cesto valorizovana i, zaista, na prvi pogled, ona predstavlja vrhunsku vrlinu odnosa sa Drugim. Drugi pati, Drugi postoji, Drugi ima svoje misljenje – podrazumevajuci i razumejuci to, mozemo da udjemo u odnos, da izadjemo, da mu ne pripisujemo nesto sto on nije. Problem su, kao i uvek u interpersonalnim odnosima, granice. St radim kad razumem Drugoga previse? Sta je uopste to previse. Moj pogled na to bi bilo: previse je kad je vise od mog postojanja u tom odnosu, kada odnos prema Drugom istisne iskreni odnos prema meni. Ovde obazrivo kazem odnos, a ne ljubav prema sebi. Ne toliko sto je taj izraz vec toliko izlizan od upotrebe da je prestao da prenosi poruku zbog je je i nastao, vec nije neophodno voleti se. Neophodno je znati kako se osecamo prema samom sebi. Ljubav, mrznja, sramota, podozrivost, sve to treba nazvati pravim imenom. U principu imenovanje osecanja je vec pola puta do razresenja. Ako se ne lazemo (manje-vise Druge, to je opseg etike, vec ako ne lazemo sami sebe, ako u bazi naseg bica, u odnosu Ja sa Ja, nema duplih poruka), mozemo da znamo koji je ugao iz kojeg gledamo, nesto poput banalanog pogleda na kvantnu mehanika, da znamo vrebamo li talas ili cesticu. Nas pogled na Druge i na Sebe je samo nas pogled i potrebna je svesnost da postoje i drugi pogledi, ali i da nas pogled postoji kao drugi pogled za Druge. I nas pogled je nas i ne mozemo ga promeniti iznebuha vec se upoznati sa njim i njegovim limitacijamai mogucnostima da ih izmenimo ili ne.

E sad, kada smo sigurni da je empatija korisna vrlina, da vidimo je li sveopste korisna. Dugim recima, da li je nekad nekorisna? Tu se vracamo na ono „previse“. (Premalo empatije je sasvim jasno deficit odnosa sa Drugim koji ne treba odmah kaznjavati niti omalovazati, ona moze da proistekne iz trauma i straha, ne samo iz patoloskih izvora.)

Previse empatije, hiperempatija i njen posrednik, njeno orudje, hipersenzitivnost, su previse porpzne granice prema napolje. Sve se upija, ima previse stimulusa i svi ti stimulusi imaju svoja objasnjenja. Svako se dâ razumeti. Ipak, nema selekcije. Svi su bitni, svi se primecuju. Utopija ili saturacija? Nesto kao naucno-fantasticni filmovi o osobama sa sposobnoscu telepatije. Telepatija koja nije kontrolisana je zbrka. Na kraju krajeva, covek uvek mora da ima listu prioriteta, makar ona bila i dinamicna i uslovljena raznim spoljasnjim, unutrasnjim ili spiritualnim faktorima. to ne znaci neophodno hijerarhija. Hijerarhija je dogmaticna i rigidna. Ovde govorimo o jednom elasticnom sistemu koji se stalno menja. Sve je moguce razumeti, ali se razume tek kad prodje kroz filter „Ja“. Tu se zaglavljujemo. To „Ja“ nije uvek jasno ili nije nauceno da uliva povernje ili nije blisko.

Nema zlatnog resenja. Zaglaviti se u tudjem svetu ili zaglaviti se u svom izolovanom svetu jednako je pogubno. Poredjati sve oko sebe i u sebi po jednom redu (piramidi, lestvici, kako god) je neprirodno. Drzati sve kao moguce ispontano primati sve stimuluse je iscrpljujuce. Naravno, kao i uvek, pravi odgovor bi bio, sa merom, umereno, ni premalo ni previse, ali to se tesko dâ nauciti bez preke potrebe.

Najbolji savet je: pitati. Pitati „Ja“: sta mi je sad bitno, postojim li, da li je sledeca akcija korisna, ne-zla (nije neophodno da bude dobra, jer je to sirok, a lican pojam) i sada, u ovom trenutku neophodno. Pitati „Ja“ da li je slobodno odabrao da slusa stimulus. Prepustiti se ako nesto uplivava uporno i pogledati sta mu je uloga u nasem zivotu. Ne zaustavljati nesto sto zeli d acujemo, ali ne biti rob. Ne libiti se da se prpusti Drugome da brine o svom zivotu. Ne mozemo spasiti sve, to je istina. Uglavnom to pokusamo, pa se umorimo, pa ne spasimo nikoga (ponekad ni sebe). Spasiti ponekoga je vec nesto. Spasiti Sebe je vec mnogo. Ne mora se sve ovo uvek i sistematski pitati – dovoljno je samo zastati i popricati sa sobom pre nego sve to svoje sto nekad i ne poznajemo do kraja damo nekome ko mozda i ne zna da to prepozna.

Uglavnom se kaze da je period adolescencije i njenih kriza neka vrsta pobunjenistava protiv roditeljskih modela ponesanja i vrednovanja. Detinjstvo je upijanje svega oko sebe, donosenje sudova kroz ono sto nam je pokazano i prilagodjavanje onom sto je oko nas. Onda preadolescencija pocinje da pokazuje da ima necega i izvana malog zacaranog kruga koji smo primecivali kao deca. Drugacije postaje dohvatljivije, a slicno nas intrigira. Elem, krize se dese i sve se preispita. Predhodni modeli se obezvredjuju, novi se primaju iz okoline. Onda se u postadolescentnom dobu sve smiruje i zaustavlja – izvesni stabilni identitet sa kojim se mirimo se uspostavlja. E, tu je cesto zvrcka. Taj izbalansirani identitet nije uvek toliko izbalansiran, jer nisu svi bolovi primeceni, sva razocaranja ispricana i nisu svi besovi odradjeni. cesto se nas bes tokom krize zaustavio na suprotnoj strani odakle je kriza krenula. Takodje, nekada je kriza bila neizvodljiva (vulnerabilni roditelji, prioriteti u vezi sa spoljasnjim dogadjajima, strah od samorealizacije zbog njenih posledica po bliske nam osobe) i taj „zavrsni“ identitet je nijansa roditeljsjih i porodicnih modela.

Ipak, krize ne sluze destrukciji vec preispitivanju. Ukoliko se porodicni model slepo zameni modelom okoline, nje se narocito napredovalo. Ukoliko se sve unisti, a nista ne proistekne iz pepela, potrebno je poprilicno kreativnosti da bi se smislio nov modela. Ukoliko je model je bio toliko nestalan i nepostojan, a nova osovina se nije pronasla, opet je neophodno izuzetno mnogo hrabrosti, upornosti i motivacije da bi se doslo do te malecne reci sa ogromnom snagom – identiteta.

Identitet je dete onoga od pre-pre, onoga odakle smo proistekli, nebitno koliko je to bilo fiziolosko ili ne, to su oni prvi aksiomi i prva slova kojima nasa dusa komunicira i od onoga sto smo sami pokusali da preispitamo i preokrenemo i konfrontiramo ili barem da zamislimo da je moguce konfrontirati. Kada se izmesaju razlicite perspektive iz kojih posmatramo zivot i svet i sebe, tek onda pocinjemo da budemo u kontaktu sa sobom. Najpre, tako izlazimo iz linearnosti i ulazimo u sfericnost naseg odnos sa svime, jer sve moze da se vidi iz vise uglova. Ukoliko smo sposobni za vise pogleda, otvaramo sansu da se empatija smesti u nasem interpersonalnom funkcionisanju. Onda mozemo da izbegnemo naturenu i cesto pretesku potrebu za kreativnoscu koja ubija spontanost kao osnovni preduslov kreativnosti. Kreativnost se radje iz mnostva kombinacija (kao sto se misao stvara iz mnostva sinaptickih asocijacija) koje u jednom trenutkom predstavljaju nesto vece od zbira sopstvenih delova.

Ja sam sada i ovde sve sto je bilo pre-pre prosarano onim sto je bilo pre (uz sve moguce fantazije onoga sto ce biti) sa mojim sveopstim koje se zabavlja sve to preispitujuci, nezlopamtilujuce i bez moralisanja, davajuci nove sanse.

Svako donosenje odluke mora da ima kraj. Ukoliko ostanemo zaglavljeni u cistilistu odlucivanja, posledice su, cesto, poprilicno bolne. Prolazi vreme, a prodjeno vreme voli da akumulira najrazlicite emocije i najkomplikovanija razmisljanja i post hoc analize. Pre-odlucivanje jeste, ponekad, vrlo kompleksno – ima toliko faktora koji se uzimaju u obzir, toliko neprijatnih ili nesavladivih psoledica koje se zamisljaju, toliko buducih krivica i kajanja. I preodlucivanje mora, u nekim slucajevima, da potraje.

Kraj je bitan. Bilo kako odluka je donesena: razmisljajuci, kockajuci se, sanjajuci, imitirajuci – to vise nije bitno posle. U trenutku kad je odluka donesena, to je kao citanje krimica Agate Kristi. Jednom je super, ali nema potrebe da se cita ponovo ako se vec sve zna. Vracanje na pre-odluke je neverovatno energetski skupo (kao vracanje prosute vode u casu iz koje je prosuta).

Odluke nije lako doneti, ali je najbitniji deo u donosenju odluke je disciplina da se ne polakomi i pocne da sumnja u linearnost vremena. Sta god posle smislili, to je posle. Cak i nova odluka koja ponistava staru je nova. Nekada je ok imati saveznika u vremenu i ne prkositi njegovom ritmu… A kada nije, tu je Atemporalno Nesvesno. Ono se aktivira kada god trenutak donosenja odluke nije stvarni kraj vec mozda. Svaki ciklus odlucivanja ima svoju liniju. Svaka nova linija je dobrodosla.

Perfekcionista u nasem drustvu ima na sve strane. ima vec dovoljno psiholosk-antroplosko-socioloskih rasprava o uticju ubrzanosti naseg sveta i stalnih pritisaka koji nas cini zauvek frustriranim, jer „nikad nije dovoljno“. Ono o cemu se manje misli je da je perfekcionizam 100% i to na vrlo selektivan nacin. „Hocu da sam 100% uspesna, ali da sam 0% neuspesna“. „Hocu da sam 100% zdrav, a 0% bolesna“. To je , jos donekle, lako shvatiti. Ali, kako cemo sa „hocu da sam 100% iskrena“ – tu vec nastaju problemi. Perfekcionizam je, znaci, moj licni sistem vrednovanja osobina, sposobnosti, talenata i slicno, a onda lepljenje vrednosti do koje zelim da ih napumpam. Pritom, ono sto nije „dobro“ prema mom sistemu, je obezvredjeno i lagano klizim u podvajanje, u splitting, „sve ili nista“.

Ok, hajde, drukcije – znam vrlo jasno da zelim da sam perfekcionista samo u socijalno prihvacenim kategorijama – znaci, izbacujem kategorije: nezdrava, neuspesna, grozna, jer bas i ne bih da sam 100% u tome. Hocu da sam 100% u svemu sto „je dobro“ za mene. U ovom logicnom eksperimentu, mozemo da stavimo empatiju po strani, jer ako sam, uz sve to, i 100% empaticna, necu moci lako da resim mnogobrojne eticke dileme – kada nekog povrediti, kada odabrati sebe. Dakle, recimo da je empatija takodje 1005, ali da nema vecih rizika po Druge. Ja sam 100% „ono sto je dobro za mene i sto ne povredjuje druge“. Postaje vec tesno.

Sta cemo sa vremenom? Ukoliko sam 100% u svemu, imam i 100% dobitak u vremenu – moj vremenski rezervoar je beskonacan. Znaci li to da zivim zauvek? Ukoliko ne, nisam bas 100% u svemu, moracu da umrem jedan dan, sto ce biti nesto sto „nije dobro za mene“. Moram da budem besmrtna kako bih bila stvarno 100%. Ok, to nije moguce, znaci li da sve pada u vodu? Znam da je to nemoguce (ukoliko je moguce, ukoliko sam besmrtna, to ne znaci da sam odmah i perfektna, ali to je druga prica), dakle, tu prihvatam manje od 100%. Opet pravim selekciju. Mojih 100% je sasvim personilizovano mojim zahtevima, kompleksima i pritiscima. Znam da 100% ni u cemu nije moguce (a cak i da jeste jednom ili dvaput, nije ponovljivo i trajno, dobar primer je Snezanina maceha i njeno iskustvo sa ogledalom) – znaci tih 100% su moj izbor da mi ih trazim, zahtevam, izazivam.

Zasto ne zeleti uvek vise? 100% je fin podstrek – ipak, 100% znaci da je sve manje od 100% nedovoljno – manje od onog sto se trazi i na kraju postoje samo dve opcije 100% i sve ostalo – cak i 99% je blize 0% nego 100%. Perfekcionista sebe drzi u trajno frustriranom stanju.

Ako sam savrsena, moram kontolisati i vreme – ako sam savrsena, pobedila sam sebe, ali zaprovo se nisam borila protiv sebe vec protiv kompleksa savrsenosti koji svi nosimo. A on je samo kompleks. kao i svaki drugi, raste onoliko koliko ga hranimo. Jedini nacin da se priblizi tim famoznim i nepotrebnim 100% je – da se prihvati da je izvor zelje za 100% u necem sto nam se desilo, sto je bilo, verovatno, mnogo, mnogo nesavrseno i ne pripada, najcesce, nama samima.

I pored svega sto je u stanju da zabrlja, covek/zena instinktivno uvek popravlja… Samo nisu sve popravke prijatne kad dodju u pogresno vreme ili uz pogresan kontekst… Mozda je pravo pitanje kada zelimo da smo 100%, – koga i sta i zelimo da popravimo i da li je to, uopste, nas posao?

U kom trenutku se sve zaglavilo? Jedno od najbitnijih pitanja psihoterapije. Kada se otudjio neki deo nas? Kada se napravila psiho-klon verzija nas samih? Psihoterapeut cesto mora da ima detekivske sposobnosti. Juri virtuelno kroz prostor, a kontraintuitivnu, grabi mnogo jasnije kroz vreme. Nekada se zacetak kompleksa krije u generacijama pre. Nadju se ili se naslucuju. Cesto se nalaze pomocu svega sto je verbalizovano u nekoj familiji – oduzme se sve to od onoga sto bi bilo logicno da se zna i nadju se rupe. Onda se zaroni u podvodne pecine sa belom svetiljkom Svesnog i sarenom, zagusenom Nesvesnog – to je ona sto osvetljava snove, aktivne imaginacije i instinktivne reakcije. Desi se i da su toliko duboko da im se daje samo maglovito ime, pomen i zavrsetak. Ima i svezih trauma koje se jasno daju odrediti, ali cija je interakcija sa onim unutrasnjim i intimnim nejasna. Zna se kada se nesto desilo i sve se povezuje sa tim, ali se komunikacija izmedju tog neceg i dubokih bolova, nejasnoca i nemira od pre desio kasnije. ondapopravljamo traumu umesto da se bavimo tom vezom. Psihoterapeut mora da ima u vidu Chronos, da uvek zna gde je Aion i da vidi ispred sebe Kairos. A da bi to mogao/mogla da uradi, psihoterapeut mora da se zapita koje su njegove intimne veze sa Vremenom?