Empatija je cesto valorizovana i, zaista, na prvi pogled, ona predstavlja vrhunsku vrlinu odnosa sa Drugim. Drugi pati, Drugi postoji, Drugi ima svoje misljenje – podrazumevajuci i razumejuci to, mozemo da udjemo u odnos, da izadjemo, da mu ne pripisujemo nesto sto on nije. Problem su, kao i uvek u interpersonalnim odnosima, granice. St radim kad razumem Drugoga previse? Sta je uopste to previse. Moj pogled na to bi bilo: previse je kad je vise od mog postojanja u tom odnosu, kada odnos prema Drugom istisne iskreni odnos prema meni. Ovde obazrivo kazem odnos, a ne ljubav prema sebi. Ne toliko sto je taj izraz vec toliko izlizan od upotrebe da je prestao da prenosi poruku zbog je je i nastao, vec nije neophodno voleti se. Neophodno je znati kako se osecamo prema samom sebi. Ljubav, mrznja, sramota, podozrivost, sve to treba nazvati pravim imenom. U principu imenovanje osecanja je vec pola puta do razresenja. Ako se ne lazemo (manje-vise Druge, to je opseg etike, vec ako ne lazemo sami sebe, ako u bazi naseg bica, u odnosu Ja sa Ja, nema duplih poruka), mozemo da znamo koji je ugao iz kojeg gledamo, nesto poput banalanog pogleda na kvantnu mehanika, da znamo vrebamo li talas ili cesticu. Nas pogled na Druge i na Sebe je samo nas pogled i potrebna je svesnost da postoje i drugi pogledi, ali i da nas pogled postoji kao drugi pogled za Druge. I nas pogled je nas i ne mozemo ga promeniti iznebuha vec se upoznati sa njim i njegovim limitacijamai mogucnostima da ih izmenimo ili ne.
E sad, kada smo sigurni da je empatija korisna vrlina, da vidimo je li sveopste korisna. Dugim recima, da li je nekad nekorisna? Tu se vracamo na ono „previse“. (Premalo empatije je sasvim jasno deficit odnosa sa Drugim koji ne treba odmah kaznjavati niti omalovazati, ona moze da proistekne iz trauma i straha, ne samo iz patoloskih izvora.)
Previse empatije, hiperempatija i njen posrednik, njeno orudje, hipersenzitivnost, su previse porpzne granice prema napolje. Sve se upija, ima previse stimulusa i svi ti stimulusi imaju svoja objasnjenja. Svako se dâ razumeti. Ipak, nema selekcije. Svi su bitni, svi se primecuju. Utopija ili saturacija? Nesto kao naucno-fantasticni filmovi o osobama sa sposobnoscu telepatije. Telepatija koja nije kontrolisana je zbrka. Na kraju krajeva, covek uvek mora da ima listu prioriteta, makar ona bila i dinamicna i uslovljena raznim spoljasnjim, unutrasnjim ili spiritualnim faktorima. to ne znaci neophodno hijerarhija. Hijerarhija je dogmaticna i rigidna. Ovde govorimo o jednom elasticnom sistemu koji se stalno menja. Sve je moguce razumeti, ali se razume tek kad prodje kroz filter „Ja“. Tu se zaglavljujemo. To „Ja“ nije uvek jasno ili nije nauceno da uliva povernje ili nije blisko.
Nema zlatnog resenja. Zaglaviti se u tudjem svetu ili zaglaviti se u svom izolovanom svetu jednako je pogubno. Poredjati sve oko sebe i u sebi po jednom redu (piramidi, lestvici, kako god) je neprirodno. Drzati sve kao moguce ispontano primati sve stimuluse je iscrpljujuce. Naravno, kao i uvek, pravi odgovor bi bio, sa merom, umereno, ni premalo ni previse, ali to se tesko dâ nauciti bez preke potrebe.
Najbolji savet je: pitati. Pitati „Ja“: sta mi je sad bitno, postojim li, da li je sledeca akcija korisna, ne-zla (nije neophodno da bude dobra, jer je to sirok, a lican pojam) i sada, u ovom trenutku neophodno. Pitati „Ja“ da li je slobodno odabrao da slusa stimulus. Prepustiti se ako nesto uplivava uporno i pogledati sta mu je uloga u nasem zivotu. Ne zaustavljati nesto sto zeli d acujemo, ali ne biti rob. Ne libiti se da se prpusti Drugome da brine o svom zivotu. Ne mozemo spasiti sve, to je istina. Uglavnom to pokusamo, pa se umorimo, pa ne spasimo nikoga (ponekad ni sebe). Spasiti ponekoga je vec nesto. Spasiti Sebe je vec mnogo. Ne mora se sve ovo uvek i sistematski pitati – dovoljno je samo zastati i popricati sa sobom pre nego sve to svoje sto nekad i ne poznajemo do kraja damo nekome ko mozda i ne zna da to prepozna.
PsyMultiverses 