Pre-pre + Pre = Sada

Photo by Pixabay on Pexels.com

Uglavnom se kaze da je period adolescencije i njenih kriza neka vrsta pobunjenistava protiv roditeljskih modela ponesanja i vrednovanja. Detinjstvo je upijanje svega oko sebe, donosenje sudova kroz ono sto nam je pokazano i prilagodjavanje onom sto je oko nas. Onda preadolescencija pocinje da pokazuje da ima necega i izvana malog zacaranog kruga koji smo primecivali kao deca. Drugacije postaje dohvatljivije, a slicno nas intrigira. Elem, krize se dese i sve se preispita. Predhodni modeli se obezvredjuju, novi se primaju iz okoline. Onda se u postadolescentnom dobu sve smiruje i zaustavlja – izvesni stabilni identitet sa kojim se mirimo se uspostavlja. E, tu je cesto zvrcka. Taj izbalansirani identitet nije uvek toliko izbalansiran, jer nisu svi bolovi primeceni, sva razocaranja ispricana i nisu svi besovi odradjeni. cesto se nas bes tokom krize zaustavio na suprotnoj strani odakle je kriza krenula. Takodje, nekada je kriza bila neizvodljiva (vulnerabilni roditelji, prioriteti u vezi sa spoljasnjim dogadjajima, strah od samorealizacije zbog njenih posledica po bliske nam osobe) i taj „zavrsni“ identitet je nijansa roditeljsjih i porodicnih modela.

Ipak, krize ne sluze destrukciji vec preispitivanju. Ukoliko se porodicni model slepo zameni modelom okoline, nje se narocito napredovalo. Ukoliko se sve unisti, a nista ne proistekne iz pepela, potrebno je poprilicno kreativnosti da bi se smislio nov modela. Ukoliko je model je bio toliko nestalan i nepostojan, a nova osovina se nije pronasla, opet je neophodno izuzetno mnogo hrabrosti, upornosti i motivacije da bi se doslo do te malecne reci sa ogromnom snagom – identiteta.

Identitet je dete onoga od pre-pre, onoga odakle smo proistekli, nebitno koliko je to bilo fiziolosko ili ne, to su oni prvi aksiomi i prva slova kojima nasa dusa komunicira i od onoga sto smo sami pokusali da preispitamo i preokrenemo i konfrontiramo ili barem da zamislimo da je moguce konfrontirati. Kada se izmesaju razlicite perspektive iz kojih posmatramo zivot i svet i sebe, tek onda pocinjemo da budemo u kontaktu sa sobom. Najpre, tako izlazimo iz linearnosti i ulazimo u sfericnost naseg odnos sa svime, jer sve moze da se vidi iz vise uglova. Ukoliko smo sposobni za vise pogleda, otvaramo sansu da se empatija smesti u nasem interpersonalnom funkcionisanju. Onda mozemo da izbegnemo naturenu i cesto pretesku potrebu za kreativnoscu koja ubija spontanost kao osnovni preduslov kreativnosti. Kreativnost se radje iz mnostva kombinacija (kao sto se misao stvara iz mnostva sinaptickih asocijacija) koje u jednom trenutkom predstavljaju nesto vece od zbira sopstvenih delova.

Ja sam sada i ovde sve sto je bilo pre-pre prosarano onim sto je bilo pre (uz sve moguce fantazije onoga sto ce biti) sa mojim sveopstim koje se zabavlja sve to preispitujuci, nezlopamtilujuce i bez moralisanja, davajuci nove sanse.

1 Comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s