Svako donosenje odluke mora da ima kraj. Ukoliko ostanemo zaglavljeni u cistilistu odlucivanja, posledice su, cesto, poprilicno bolne. Prolazi vreme, a prodjeno vreme voli da akumulira najrazlicite emocije i najkomplikovanija razmisljanja i post hoc analize. Pre-odlucivanje jeste, ponekad, vrlo kompleksno – ima toliko faktora koji se uzimaju u obzir, toliko neprijatnih ili nesavladivih psoledica koje se zamisljaju, toliko buducih krivica i kajanja. I preodlucivanje mora, u nekim slucajevima, da potraje.
Kraj je bitan. Bilo kako odluka je donesena: razmisljajuci, kockajuci se, sanjajuci, imitirajuci – to vise nije bitno posle. U trenutku kad je odluka donesena, to je kao citanje krimica Agate Kristi. Jednom je super, ali nema potrebe da se cita ponovo ako se vec sve zna. Vracanje na pre-odluke je neverovatno energetski skupo (kao vracanje prosute vode u casu iz koje je prosuta).
Odluke nije lako doneti, ali je najbitniji deo u donosenju odluke je disciplina da se ne polakomi i pocne da sumnja u linearnost vremena. Sta god posle smislili, to je posle. Cak i nova odluka koja ponistava staru je nova. Nekada je ok imati saveznika u vremenu i ne prkositi njegovom ritmu… A kada nije, tu je Atemporalno Nesvesno. Ono se aktivira kada god trenutak donosenja odluke nije stvarni kraj vec mozda. Svaki ciklus odlucivanja ima svoju liniju. Svaka nova linija je dobrodosla.
PsyMultiverses 