Perfekcionista u nasem drustvu ima na sve strane. ima vec dovoljno psiholosk-antroplosko-socioloskih rasprava o uticju ubrzanosti naseg sveta i stalnih pritisaka koji nas cini zauvek frustriranim, jer „nikad nije dovoljno“. Ono o cemu se manje misli je da je perfekcionizam 100% i to na vrlo selektivan nacin. „Hocu da sam 100% uspesna, ali da sam 0% neuspesna“. „Hocu da sam 100% zdrav, a 0% bolesna“. To je , jos donekle, lako shvatiti. Ali, kako cemo sa „hocu da sam 100% iskrena“ – tu vec nastaju problemi. Perfekcionizam je, znaci, moj licni sistem vrednovanja osobina, sposobnosti, talenata i slicno, a onda lepljenje vrednosti do koje zelim da ih napumpam. Pritom, ono sto nije „dobro“ prema mom sistemu, je obezvredjeno i lagano klizim u podvajanje, u splitting, „sve ili nista“.
Ok, hajde, drukcije – znam vrlo jasno da zelim da sam perfekcionista samo u socijalno prihvacenim kategorijama – znaci, izbacujem kategorije: nezdrava, neuspesna, grozna, jer bas i ne bih da sam 100% u tome. Hocu da sam 100% u svemu sto „je dobro“ za mene. U ovom logicnom eksperimentu, mozemo da stavimo empatiju po strani, jer ako sam, uz sve to, i 100% empaticna, necu moci lako da resim mnogobrojne eticke dileme – kada nekog povrediti, kada odabrati sebe. Dakle, recimo da je empatija takodje 1005, ali da nema vecih rizika po Druge. Ja sam 100% „ono sto je dobro za mene i sto ne povredjuje druge“. Postaje vec tesno.
Sta cemo sa vremenom? Ukoliko sam 100% u svemu, imam i 100% dobitak u vremenu – moj vremenski rezervoar je beskonacan. Znaci li to da zivim zauvek? Ukoliko ne, nisam bas 100% u svemu, moracu da umrem jedan dan, sto ce biti nesto sto „nije dobro za mene“. Moram da budem besmrtna kako bih bila stvarno 100%. Ok, to nije moguce, znaci li da sve pada u vodu? Znam da je to nemoguce (ukoliko je moguce, ukoliko sam besmrtna, to ne znaci da sam odmah i perfektna, ali to je druga prica), dakle, tu prihvatam manje od 100%. Opet pravim selekciju. Mojih 100% je sasvim personilizovano mojim zahtevima, kompleksima i pritiscima. Znam da 100% ni u cemu nije moguce (a cak i da jeste jednom ili dvaput, nije ponovljivo i trajno, dobar primer je Snezanina maceha i njeno iskustvo sa ogledalom) – znaci tih 100% su moj izbor da mi ih trazim, zahtevam, izazivam.
Zasto ne zeleti uvek vise? 100% je fin podstrek – ipak, 100% znaci da je sve manje od 100% nedovoljno – manje od onog sto se trazi i na kraju postoje samo dve opcije 100% i sve ostalo – cak i 99% je blize 0% nego 100%. Perfekcionista sebe drzi u trajno frustriranom stanju.
Ako sam savrsena, moram kontolisati i vreme – ako sam savrsena, pobedila sam sebe, ali zaprovo se nisam borila protiv sebe vec protiv kompleksa savrsenosti koji svi nosimo. A on je samo kompleks. kao i svaki drugi, raste onoliko koliko ga hranimo. Jedini nacin da se priblizi tim famoznim i nepotrebnim 100% je – da se prihvati da je izvor zelje za 100% u necem sto nam se desilo, sto je bilo, verovatno, mnogo, mnogo nesavrseno i ne pripada, najcesce, nama samima.
I pored svega sto je u stanju da zabrlja, covek/zena instinktivno uvek popravlja… Samo nisu sve popravke prijatne kad dodju u pogresno vreme ili uz pogresan kontekst… Mozda je pravo pitanje kada zelimo da smo 100%, – koga i sta i zelimo da popravimo i da li je to, uopste, nas posao?
PsyMultiverses 