Sta uraditi kada napetost, impuls, nagon krene da raste i nezaustljiv je? Uglavnom nista, jer je prekasno, ali postoji jedan vremenski iterval kada je akcija mogucna. Ljudi koji pate od ciklotimije su svesni promena svojih raspolozenja i, ukoliko su spremni da se suoce sa tom ciklicnoscu, mogu i da nadju nacina da komuniciraju sa njom i da je obuzdaju. A to obuzdavanje nikada ne ide nasilno. Kada osetimo da nismo bas mirni sa necim, nesto tisti, nervira, kopka, grize i bilo kako nam ne da mira, to je trenutak za pitanje: „ok, hocu li uskoro eksplodirati?“. Ako je odgovor da hocu, onda nam nema druge nego d aprhvatimo: „ok, za koji trenutak cu eksplodirati, bas da vidim kako“. A ako je odgovor da necu, mozda je istina, a mozda i nije. To je trenutak da prvi komadic hleb. Bas kao u degustaciji vina, kada se zapocne niz vina po punoci. Lako se dâ nastaviti brzo niz, uporedjivanje se ubrzava. I onda, tu je komadic hleba. Da se ne ode predaleko.
Naravno, u pocetku je tesko. Lakse je ponekad popiti casu vode. Ne goji, ne rusi niz, ali je i dalje pijenje. Nesto kao izgovor ili umanjenje stete, ali ne priznavanje onoga sto se nagomilava. Onda se nauci na tezi nacin, post festum. Napokon, pocne da se gricka taj hleb. On koji se u pocetku odbacuje kao umanjivacpunoce ukusa postane polako pravi pojacavac svakog individualnog ukusa. Kontinuirano posatje diskretno, a diskretno se dâ zadrzati u svojoj ekspresiji.
Ciklotimija nije naivna, u njoj se svi ukusi sliju i kao lavina padnu i secamo se samo zavrsnice. maleni komadici samoosluskivanja razdvajaju etape. Nijedna etapa nije losa, akumulacija svih koju predvodi Senka ume da odvede dalje od prvobitnog: degustiranja finoce, punoce i zavrsnice svakog zasbnog vina.
PsyMultiverses 