Sve je crno kad nema receptora

Photo by Alex Andrews on Pexels.com

Kosmos je crn, a opet saren. Crn, jer sve za sta nase oci nemaju receptore vidimo kao crno (ima jos gomila drugih objasnjenja: https://donschool86.ru/hr/leksika/pochemu-v-kosmose-net-sveta-pochemu-kosmos-chernyi-pochemu-kosmos.html, https://express.24sata.hr/znanost/evo-zasto-je-nocno-nebo-mracno-iako-zvijezde-sjaju-9463, https://www.bbc.com/future/article/20150727-what-are-the-limits-of-human-vision), a saren, jer ima toliko toga sto se da videti tek kada obradimo slike dobijene aparatima koji registruju mikrotalase, X-zrake i slicno). Ovo je samo po sebi interesantno, ali se da vrlo fino povezati i sa ljudskom psihom.

Ono sto ne mozemo da vidimo, nazivamo crnim. Nesvesno i razne njene jedinice, tkiva i organi su poprilicno nevidljivi. Znaci, kako bi nesto nevidljivo moglo biti shvaceno, pojmljeno, zamisljeno, mora postojati mogucnost da dopustimo sebi ideju da postoje i stvari koje nam nisu (lako) dostupne. Nemamo receptore za sve, ali to ne znaci da nesto ne postoji. Tu nema niceg narocito novog, indirektne metode su jos od anticke epohe dozivljavale uspeh. Ipak, i dalje nas crno ne stimulise automatski kao mnostvo mogucnosti. Stavise, ako nam se i desi da zamislimo da ima neceg u mraku, uglavnom su to kosmarne slike ili prisecanja nekih strasnih prica koje smo culi ranije. Retko zamislimo nesto potpuno novo i neutralno, ni dobro ni lose. A Nesvesno je takvo: bez ideje o moralu i polaritetu dobrote i zla. Ono je tu, u nama i oko nas, nezamislivo, neljudsko i ljudsko u isto vreme i van vremena.

Prirodna je reakcija da odmah odbacimo i sumnjamo kako bi se zastitili od nepoznatog ili da slepo verujemo kako bismo umilostivili nepoznato. A onda se udaljimo od tog nepoznatog i opet smo u sebi i u svojim kompleksima nepoverenja, poverenja, dodvoravanja, pobunjenistva i svega ostalog. Mozda je najbolje, ako uspemo najpre da budemo znatizeljni, a zatim i radi da pomislimo da mozda ne moramo samo da se branimo i da ne znamo bas sve, da dodajemo nove misli. Mozda sumnjamo, a opet zdravo iskritikujemo tu misao, pa ond a tu novu, neka unutrasnja dijalektika koja osvezava um i zbilja ga, indirektno, osvetljava, bez da vidi svetlo svojim ocima. Cak i ako su sve te misli duboko antropomorfne, mozda ce, svojim mesanjem, umnozavanjem, timskim radom i pojedinacnom originalnoscu, uspeti da dodaju jos poneki receptor.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s