Neosporno je da oni koji su povredjeni pate, secaju se, pitaju se „zasto ja“ i preispituju svoju ulogu u tom povredjivanju. Jos neospornije je da sve to vodi ka nesigurnosti prema Drugom, strahu da ce drugi opet povrediti, nece shvatiti opseg povrede ili da ce se uplasiti iznenadne ranjivisti povredjenog u odredjenim situacijama. I sta najcesce rade povredjeni? Nema jednog pravila, mnogo zavisi od tipa licnosti, od socijalnih pravila prezivljavanja (i fleksibilnosti mogucnosti pobune u datom drustvu), od interakcije i kompromisa sa drugima i mnogoh drugih cinilaca. No, jedno je zajednicko. Povredjeni ce pretpostaviti da ce ih drugi povredjeni lakse shvatiti. I tu pocinje druga drama (posle one prve, vec pretrpljene).
Povredjeni instinktivno prepoznaju one koji pate na slican nacin i nadaju se da njima nece morati, kao Nepovredjenima da objasnjavaju ili skrivaju ili ne nalaze reci ili volju da opisuju sta im se desilo. I ne, najcesce nece morati, ali ce cesto pretpostaviti da je svaka patnja iste dubine, obima i sadrzaja. A, nije. Neke su su duboke i transparentnog sadrzaja. Neke imaju dva dna. Neke su nejednake dubina zavisno od tla ispod. Neke imaju sedimente dole i vodenastu tecnost gore. drugim recima, svako posmatra tudje patnje kriz filter svoje sopstvene. nekada ima zelje da se pomogne Drugom, jer se razume da nije lako (nez obzira na koji nacin nije), ali se nema snage. Nekad se nema volje, nekad nije prioritet, nekada se hoce, ali se ne uspeva – ocito, ima na hiljade verzija.
Dok Povredjeni ceka pomoc od drugog Povredjenog, misleci da je tako najsigurniji, on ce zaobici Nepovredjene. Nekada ce se to desiti instinktivno, nekada iz svesnog straha, a nekada ce se mogucnsot pomoci koja dolazi od strane Nepovredjenog omalovaziti. Nepovredjeni i dalje poznaju sigurnost, njihov sigurni zivot moze da izazove razlicite projekcije kod Povredjenih (negiranje, nipodastavanje, banalizovanje, pa cak i diskriminacija). Nemali broj Povredjenih ce nesvesno diskriminovati ponudjenu pomoc od strane Nepovredjenog. Naravno, sve sto je Nesvesno postoji negde u nama. A Senka vreba te male neverbalizovane nesvesnosti kojima moze da sabotira individuaciju i da nas odrzava u trenutnom stanju. Tako ce se posredstvom Senke koja koristi neracionalnost/parcijalnu racionalnost (u svakom slucaju neproverenu racionalnost) ti Nepovredjeni udaljiti i njihova pomoc (ukoliko je nude, zele da je nude i znaju da ponude) ce manje dopreti do Povredjenih. U medjuvremenu, povredjeni ne pomazu Povredjenim onoliko koliko bi Povredjeni to zeleli, pa se onda i razocarava u njih uz logicku slepu ulicu u koju se brzo zagazi: „Ako me Povredjeni, znajuci da sam Povredjen, povredjuje, kako bi me tek Nepovredjeni povredio“, ne znajuci uopste ni truncicu odgovora na to pitanje. Tu Povredjeni najcesce izabere izolaciju od svih.
Ko je legitiman da nam pomogne kad smo povredjeni? Mozemo li podnesemo prvi talas ignorancije (neshvatanja obima dubine ili sadrzaja patnje) kako bismo dopustili da nam pomoc pristigne? Da li je ponos koji obuzdava tu zelju za pomoci, takodje, jedna kocnica bilo kakvom pomaganju i teranje u pronalazenje snage u sebi? Postoji li dozvola da i dalje prihavtamo pomoc Drugih iako znamo da je prioritetna ona koju sami stvorimo i sazdamo? Mozemo li da ne uletimo u mrznju premo ignorantnog koja nas, u naravno drukcijoj dimenziji i samim tim, neuporedivom, cini takodje onim koji povredjuje Druge?
PsyMultiverses 