Utisavanje

Mnogo se prica i deficitu paznje i hiperaktivnosti, tzv. ADHD (attention deficit and hyperactivity disorder), kako kod dece i kod odraslih. Dijagnoza koja je postala poznata poznatih decenija je cesto osporavana,njena ucestalost s eobjasnjavala nepoznavanjem i neprepoznavanjem ovog poremecaja, lekovi koji se koriste vec od ranog detinjstva su cesto izazivali oprecne reakcije. U medjuvremenu, mnogo je podtipova imenovano: postoji tip sa hipoatencijom (smanjena paznja) i hipoaktivnoscu (inhibicija, usporena reaktivnost), pa samo hiperaktivnost, pa komborbiditeti. Kada se u medjuvremenu, tokom odrastanja ili u periodu nakon dijagnostikovanja, dese i neke traume ili se aktiviraju neki kompleksi, klinicka slika se jos vise zamrsi isve je manje jasno koliko je ADHD posledica ili uzrok ili nevezana pojave nekih drugih mentalnih stanja.

Bez obzira na mehanizme poremecaja aktivnosti i paznje (a cesto i nekih drugih kognitivnih parametara, kao, npr, organizacije i planiranja), na promene nivoa neurotransmitera i broja sinaptickih receptora kojima se ovi poremecaju objektivno koriste, pogledajmo nesto malo tananije – zasta ekonomski skrt i uvek prepreden mozak pristaje na visoku ucestalost ADHD-a? Drugim recima, cemu evolutivno sluzi ADHD (ukoliko prihvatimo opciju da mentalni poremecaji koji opstanu u ljudskom drustvu imaju za bazu neku evolutivnu prednost koja se u jednoj generaciji istrosila ili izgubila meru)? Ontoloski i transgeneracijski, ima li prednosti ovaj poremecaj? Ako je ADHD nesto sto se desi nezavisno, ima li on kasnije ulogu u genezi drugih poremecaja, npr. depresije? Ili se on desi pre depresije, utisavajuci je, „skrecuci joj paznju“ i menjajuci njenu razarajucu snagu? (Slicno bi se moglo reci i za druge komorbiditete, npr. anksioznost.)

Cesto se prica o sve brzem svetu kojem se moramo sve efikasnije prilagodjavati. Svet je poprilicno hiperaktivan i svet nema previse paznje za pojedince. Da li je ADHD individualni odraz sirokih socioloskih promena? Mozda je i nebitno da li je svet brz i to nas umara, mozda je samo cinjenica da je brz i ima previse mogucnosti nesto sto iscrpljuje nase filtere, nase uobicajene taktike da odaberemo nesto naustrb neceg drugog? Da li brzi ADHD usporava (na duze staze), zapravo, pojedinca i nalazi njegovu pravu meru? Da li je ADHD isto nacin da se paznja umanji za sve pomalo, pa samim tim i za negativne stimuluse?

Ne radim sa decom koja su dijagnstikovana ovim poremecajima, ali da sa odraslima, koji su uglavnom shvatili tokom krize srednjih godina. U pocetku, kada se utvrdi sta je u pitanju, ima jedno veliko olaksanje (koje se ponekad primecuje kod odrslih koji otkriju kod sebe Aspergerov sindrom) – sve sto je bilo tesko ranije postane razumljivo. Jednostavno, nisu ni cudni ni drugaciji ni nesposobni, samo imaju drugi ritam. Onda nastup rad sa tim novim saznanjem – sta ce se desiti ukoliko se „uspore“? Hoce li se nesto drugo promeniti: vizija sveta, odnos sa drugima, potrebe za hobijima ili angazovanim aktivnostima. Tada pocinje rad na identitetu. Taj identitet nije bio drugaciji zbog ADHD-a, ali je poremecaj suzio njegova izrazavanja. Kada se i to prozivi, integrise, oseti, onda pocinje rad na individuaciji. Individuacija je sasvim moguca sa ADHD-om (lecenim lekovima ili ne). Individuacija se ne gubi poremecajima, onda se dâ skriti ako se ne upoznamo sa samim sobom. Poremecaj mozda zabasuri i pomesa neke putokaze, ali identitet ceka da bude pronadjen. Nesvesno vodi, kada svesno sledi dugorocne ciljeve koji nam nisu uvek najjasniji. Zato je bitno utvditi mesto ADHDau zivotu i kakav bi zivot bio bez njega. nekada pisanje alternativnih autobiografija vodi do one prave.