PsyMultiverses

Nisu isti. Prvi služi da pokorimo pre nego što smo pokoreni. Drugi nema toliko veze sa Drugima. Drugi su samo ne-prioritet.

Problem, veliki problem je što, najčešće, doživljavamo Druge kao opasnost. I, onda, upali se sve ono strašno: a ako se izgubim, a ako bude povređena, a ako umrem, a ako se nikada ne izabavim, a ako mi se neko podsmeva…. I anpradamo. Ne čekamo. Napadamo. Drugi oseća napad i, očito, napada simetrično. I svako sve više napada, a da nije ni bitno ko je prvi počeo (a i sve i da jeste bitno).

Pitanje zašto doživljavamo Druge kao opasne. Možda i jesu neki, ali nisu svi. Ruzikujemo li previše time što odbacujemo? Spašavanje sebe ima smisla kad smo napadnute, ali šta spašavamo kada samo anticipiramo napad, bez jasnih argumenata?

U borbi se preživljava, ali kao da i u miru ne živimo, već preživljavamo. Da li je to zato što naš um ne prepoznaje aktuelno društvo kao mirno? Jesmo li zaista u miru? U svakodnevnom miru ? Čini se da nismo. Isrcpljujemo se, a egoizam košta, i to naročito košta ako negde u sebi znamo da prenagljujemo, da anticipiramo, da vremenska koordinata reakcije nije adekvatna. Jasnijim jezikom: ko se štitimo, a da nema opasnosti i time povređujemo Drugog, nesvesno znanje od toj neadekvatnosti pohranjuje našu Senku. A kada se Senka aktivira, ona traži krivce.

U miru, onom pravom, ili bar relativno prihvatljivom miru, u redu je voleti se najviše na svetu dokle god Drugi ne ispašta, ne gubi sebe zbog toga (ukoliko taj Drugi nema mogućnosti ili kapaciteta da odlučuje za sebe) i dokle god postoji zdrav odnos sa solidarnošu ili socijalnom svešću. To je egoizam koji dolazi , jer želim sebi da ugodim, jer i znam da bih da preživim ako se nešto desi. I priznajem da to želim. I nije me sramota od te želje. I ako se nešto desi, boriću se za sebe, ali kako Drugi nisu sami po sebi opasni, samo se nalaze u komplikovanoj situaciji i Ja, iako polazim od ideje da ću najpre sebe spasiti, zapravo, ko zna, možda će solidarnost i socijalna empatija prevadati. neću biti krova ukoliko s eto ne desi, ali neću insistirati i i ražiti od sebe da se izneverim. Imam izbor.

U ratnom egoizmu nema izbora – Drugi je loš i Ja se spašavam, pa mi je sve dozvoljeno, to je porilična laž koja me jede iznutra. Ako je Drugi loš, ja sam dobra, a baš i nisam (Nesvesno se ne da preći) i tu se zaglavim.

Jedini način je ne mrzeti by default Drugoga.

Stigmatiziramo ljude. Ljudi nose etikete. Lud, lep, cinična, bipolarna, melanholik i slično. A ljudi nisu to. Ljudi nisu ni dobri ni loši. Ljudi su neutralni. Kao i kompleksi – ai imaju nešto što po ugledu na kosmičke varijante – ja bih nazvala paritet, ali možda bi bilo adekvatno i valenca. Nesto kao od -1 do 1 preko nule. Kao neki spektar neke osobine. Na primer, spektar zajedljivosti ili spektar osećaja inferiornosti (-1 bi bilo kada on izvlači nešto najgore iz nas u smislu da Senka preovladava i je destrukcija jedina reakcija, do bi 1 bilo izuzetno kontruktivna reakcija na osećaj inferiornosti, čim ga osetim, ja se zainatim i sve uspem – naravno – ekstremi su retki).

I, dakle, postoje izvesna stanja kompleksa koja nam baš i ne pomažu u socijalnoj adaptaciji ili u individuaciji. Ona, svakako, imaju neki smisao Egu koji ih dopušta da preuzmu centralno mesto, ali je pitanje da li je to centralno mesto dobrovoljno data i da li je Sopstvo (ili Jastvo) konsultivano. Dakle, da li naša celokupna ličnost zna to zaklanjanje Ego-sunca kompleksima-oblacima. Da li je Ego-sunce pomereno ili rasparčano (kao u osihotičnim reakcijama) ili ima slabe granice, pa ga kompleksi boje,mešaju se sa njim ili, jednostavnose uguraju u centar (kao kod različitih neurotskih stanja)?

Naravno, moguće je reći da je sama ta neobaveštenost Sopstva (što baš i nije tačno, ono je u svakom nanosekundu i kraće u kontaktu sa svim svojim delovima, ali ima svoju temporalnost i svoj odnos sa Egom (koliko to Ego može da iznese i podnese)) ili te porozne granice Ega samo po sebi neka vrsta bolesti-defekta-poremećaja i slično, ali u tom slučaju bilo bi jednostavnije samo to nazvati tako, imajući u vidu da je to vrlo tranziciono stanje – to jest – u datom trenutku (Kairosu) to je najpodesnija moguća konstelacija.

Može li se, onda, išta promeniti? Ako sve zavisi od temporalnosti naše psihe koja nam nije sasvim dokučiva, da li da pribegnemo wu wei principi, da čekamo da smo dođe? Možda je to sasvim razumna strategija. A možda je moguće i olakšati tom Egu. Mi smo taj Ego, mi sada, mi nekad, mi u budiućnosti. kako bi bilo da ih sve skupimo zajedno i nađemo zajedničku misiju, pravac, želju, stanje?

Za to je neophodno da se ne lepimo etiketama, da se ne zaustavljamo u određenoj kombinaciji našeg unutrašnjeg izvršnog odbora i da pristupimo našem odnosu sa svetom iz malo bezvremenskije perspektive.

Neophodno je imati opciju nevolenja kada volimo nekoga. U ljubavi ima previše zabrana. Najpre, ne sme da se ne voli druga osoba. A ponekad se nešto i ne voli kod te druge osobe. I, onda, dođe do problema, jer nešto štrči, nije kao što treba da bude – ideal je uprljan, jer smo obavezni da volio cleog Drugog. To nije istina. Sve ima granice – i to nije toliko loše. To su granice samopoštovanje, sličnosti i razlika, a, takođe, i dokle sam Ja i odakle si Ti. Između je neophodan prostor za disanje i za rast.

Davanje izbora nevolenju dok volimo nekoga je proprilično zdravo, naravno, ukoliko smo svesni toga i ukoliko je moguće da prihvatimo da nismo toliko divni prema Drugo i d aDrugi nije uvek tako divan’divna prema nama.

Jedini pravi odnos je odnos koji je slobodan u svojoj esenciji, kada sve može, a onda izbiramo ono što je harmonično, upotpunjavajuće, nutritivno. Ljubav u kojoj je nevolenje tabu, je često strah. Nevolenje koje se naziva ljubavlju je (iako nekad bela) laž. Volenje koje je moglo da ne voli, ali je odabralo da se voli je snažnije od volenja koja je zažmurilo i prevrnulo oči na tu opciju.

Volimo da se razbacujemo rečima. Empatija je zgodna reč koja se upotrebljava bez da se razume, bez da se želi da se razume. „To je ono kada ja zamislim kako je tebi“ – zvuči solidarno i zrelo, ali najčesšće znači: „Kada ja zamislim moju i samo moju rekaciju na datu situaciju, jedino što sam u tvojj koži, a ni ne pada mi na pamet da je tebi možda sve to sasvim drukčije“.

U klinici, često nailazim na sledeću situaciju: jedan partner (češće žena, ali bez potrebe za generalizacijom) želi dete – drugi partner nije siguran. prvi partner onda ne želi dok to ne dodđe od njega (nje) same govoreći: „Ne želim da to učiniš zbog mene, već zbog sebe“. Uglavnom ima jedna nesvesna zamka u ovoj rečenici: „ako kažeš da, možda je to samo gest dobre volje ili ljubavi prema meni, ali ne prema tom detetu, a ukoliko kažeš ne, ne osećaš u biti moju tugu i ostala osećanja“.

Jedan drugi, takođe, čest primer je odnos prema detetu koje se osamostaljuje – tu se, uglavnom, mešaju prava briga, lični strahovi i nedovoljno komunikacije – polazi se od stanovišta da se zna da su deci potrebne sloboda i prijateljstva, ali se sve vodi ličnim sećanjima i primerima.

Da li možemo da smo empatični zbilja: da se zbilja stavimo u ulogu Drugog, pa onda da uradimo nešto što i sami za sebe nerado činimo – da se izmestimo malo – da se udaljimo iz sebe, da uđemo u takozvanu meta-poziciju i vidimo sebe (i Drugoga) kao celokupno biće. Šta je potrebno tom celokupnom biću? Tom biću koje postoji sada ovde, ali koje je povezano sa prošlim ja i sa svim budućim mogućim Ja? Možemo li da damo taj poklon Drugom (samim tim i sebi) – da putujemo kroz taj virtuelno prostor-vreme Ja sad – ja celokupna Ja? Možda kroz to bi moglo da se stigne do stvarnog Drugog i iskusi taj Drugi bez kontaminacije Mnome, ali iz moje dobrodušno postojanje?

Kada zagrebemo razna društva i zajednici, vidimo često da su oni koji su najstigmatizovaniji oni koji se negde „između“: apatridi, melezi, mulati, zamboi, biseksualci, transseksualci, druga generacija gasterbajtera, novi bogataši, gojazne lepotice, androgine lepotice i slično. Nebitno od državnog uređenja, dominantne religije ili tradicionalnih običaja, većina društava radije daje mesto, čak iako to mesto je prepune jasne mržnje nekom zamišljenom neprijatelju nego nekom „između“. To „između“ je neuhvatljivo, „ni tamo ni vamo“, nejasno i nedfinisano. Ljudski um voli binarno razlučivanje: ili te volim ili te mrzim, ili si sa mnom ili si protiv. Naravno, svašta bi se mglo prigovoriti ovakvom razmišljanji, ali sad je ovde značajnije videti zašto postoi tolika nelagoda sa nedefinisanim. To se čini još interesatnijim, jer se često krijemo u nedinisanim odnosima. Svoje ambivalentnosti nosimo, ali su nam teške, stoga ih projektujemo. A najlakše je projektovati na one koji su već „po definiciji bez jasne definicije“. Stoga je neophodno prodreti dublje u naš lični odnos sa nejasnim, maglovitim, nedefinisanim, sa tom nelagodom, susresti je i videti odakle crpi svoju energiju. Možemo li da preživimo u spektru i u nijansama? Možemo li da prihvatimo da sve što percepiramo zaokružujemo kako bismo bar malo izbegli nejasnoće?

I to je u redu. I to da zaokružujemo, i to da nekad nam je lakše ili ekonomičnije da se ne bavimo svim nijansama već da odaberemo ono što nam je pristupačnije i obradivije, i to da želimo nekad da baš-baš razumemo sve što vidimo. Samo treba znati da to radimo i to „između“ našeg saznanja da je nešto oko nas nama samo delimišno jasno, a pravimo se ili želimo da jeste, i tog nekog apsolutnog saznanja koje nam je, često, nedostupno je naše „između“ i nema potrebe niti smisla projektovati ga na neka druga „između“.

Ponekad je lakše ostati zaglavljen(a) u nekoj situaciji. Ipak, kad znamo da smo zaglavljeni, ne ide baš lako uveravanje sebe da ne možemo da se izbavimo. A ne izbavlja nam se, jer jeste da je neudobno, ali je i poznato, a i ne znamo šta čeka posle izbavljenja. Kako se opravdati pred sobom? „Dobar“ je način zadužiti se. radi to, jer mu/joj dugujem, ili radim to, jer mi je to i to učinjeno ranije, ili, opet, radim to, jer ako ne uradim neću biti mirna, jer sam se zadužila. Naročito su „fini“ dugovi roditeljima, šta veće od duga života. Postojimo, eto već nečega što ne možemo da isplatimo. Možemo da spašavamo živote, da popravljamo, da vadimo iz požara ili iz venske tromboze, ali možemo li da napravimo život onih koji su nam ga dali? I tu kreće neravnoteža. Ponekad roditelji kolaboriraju u ovom dugu, nekada im to nije ni na kraj pameti, nekad ni ne znaju da podržavaju održavanje duga. Bilo kako bilo, jesmo li zaista dužni ili bismo da smo dužni? Da li smo zaista odgovorno za tuđe izbore ili za izbore sebe od ranije, ranijih verzija sebe? Zvuči fino kao opravdanje, „Nisam Ja, već moje prosšlo Ja“. Čak iako ovo možda i jeste istina šta učiniti – da li i tada dugovti, otplaćivati dug, ili se ni ne upuštati u promenu sebe dok svi dugove (svi zvuči vrlo utopijski) ne isplatimo.

Mislim da je najhitnija stvar kod priznavanja-uočavanja-sučeljavanja sa nekim dugom uraditi sledeće: videti da li nam odgovara trenutna pozicija i zašto je zadržavamo. Ako da, zašto i šta bismo dalje? Ako nema nikoga nikada da nam išta prigovori (ni za plaćanje ni za ne-plaćanje duga) šta bismo uradili? Ako nema nijednog svedoka, koji je naš izbor? A ako je obratno, ako će svi znati da smo dužni, kako bi to uticalo na nas? Da li želimo tu etiketu „neplatiše“? Možda nas dug održava u odnosu iz kojeg ne znamo kako da izađemo niti se usuđujemo da izađemo?

Dug može da služi kao objekat naših projekcija, naš medijator odnosa sa nekim. A možda je zgodnije, brže i efikasnije samo malo pričati-komunicirati-imati dijalog sa tim nekim?

Živimo u izuzetno kompleksnom vremenu. Naravno, to bi se moglo reći za svaku epoku ljudskog postojanja, ali ovaj put smo veoma najbrojniji dosad što, već samo statistički, uvećava brojnost i svih, ranije marginalnih grupa, a i vidljivost svih nijansi ljudskog ponašanja i delovanja. Naravno, to nijeni dobro ni loše – ima svoje prednosti da se te nijanse primete i da im se lakše odgovori, da se preciznije razumeju, ali isto tako i neke vrste reagovanja, koje su ranije bile retke, sada dobijaju na moći i raspristranjenosti, što može imati i pogubne posledice. Drugim rečima, ima svega više i svađta je vidljivije. Nekada ta vidljivost drugih može da pomogne da se ne osećamo usamljenim čak iako osećamo izvesnu različitost od uobičajenog ljudskog funkcionisanja. Takođe, ko je se naše i ovom džinivskom svetu usamljen, može se osećati još usamljenijim.

Naše globalno društvo je poprilično ubrzano-hiperaktvno, ima HP (visok potencijal, i ne baš uvek visoke realizacije), mnogo traumatizama iza sebe, potrebu za binarnim viđenjem sveta (dobar-loš, mi-oni, crno-belo), haotične odnose, nestrpljivost, labilnost i impulsivnost, dakle, razne borderline odlike i svašta još nešto. E, sad, u ovo društvu, kako naći adekvatan odnos bez da upadnemo u zamku da nam je duštvo (koje činimo i sami) krivo za sve. Krivo ili ne, nije pitanje, već je pitanje koji je moj odnos, koliko sam ja Ja, koliko sam ja svesna svoje Persone (socijalne maske), koliko toga dru+tvo crpi iz mog komplksa ili ja hrnaim svoje komplekse društvom?

Kako podneti ne od jednog takvog društva i kako mu reći ne? Asertivnost yvuči divno u teoriji, ali za njenu primenu, potrebna je meta (izvan) pozicija, ono kad gledamo sebe ili svoje odnose od spolja. Možemo li to, zaista? Otuda, sva ona priča o posmatraču koji utiče na posmatranje, za menjanje svega ako smo deo svega. Reći da ili ne ili možda je veliki podvig. Pronaći svoju meru i svoj odnos, bez samokažnjavanja (ponizna sam, slaba) ili samonaduvavanja (ja znam bolje od drugih, prkosiću) ili krivice zbog nezauzimanja stava (meni je sve stalno svejedno, ne mogu da se odlučim). Dakle, veliki je podvig, ali suprotno od tog velikog podviga nije sramota i slabost, već trenutni domet i trenutni kompromis i trenutak. Ne možemo da procenjujemo sebe dok smo u procesu, jer je on dinamičan. Ali, moćemo da znamo da smo u procesu i da prilagođavamo proces svom Ja.

Ako su Drugi zli, a ja sam dobra (kakav splitting!), kako bi bilo da i ja postanem zla, pa da preživim? Vrlo često pitanje osvete, traženja pravde, odrađivanja duga porodici, prošlosti ili nekom idealu – ono uvek navodi na reakciju, bilo da je u pitanju nelagoda, prepoznavanje, odobravanje, strah od karme i slično. Imamo li pravo da izvedemo svoju Senku u šetnju zato što to i Drugi čine? Da li u tom slučaju imamo slobodnu volju ili ne? Jer, ako to Drugi čini, ja samo reagujem i to moje „samo reagovanje“ može da mi smanji odgovornost? Ne baš. To su različite dimenzije i brkanje spektara sa različitim dimenzija je često „majka svih problema“. Poredimo ono šta nije za poređenje. Konkretno, ukoliko je neko zao prema meni, u istoj dimenziji je ceo spektar reakcija tog Drugog prema meni i na to se nadovezuje moj osećaj prema tom zlu. Moja reakcija na zlo je u dimenziji mojih mehanizama odbrane uopšteno. Kada se ukrste moja reakcija, kontekst, akcija Drugog, dobija se nov spektar i u tom spektru Ja imam svu slobodu da odaberem kako ću dalje. Naravno, da to jeste povezano sa onim šta se desilo, ali ima i deo koji meni pripada, moje predikcije budućnosti, moj odnos rizika i dobitka, moj hormonalni i metabolički status, vreme i slično. Tada biram.Ponekad je vreme reakcije prekratko, pričamo o impulsivnim odlukama. I ta impulsivnost je naša. Možemo nešto da uradimo sa njom, da vidimo od čega nas štiti i šta joj je cilj i vodilja. Drugi nas ne tera, Drugi inspiriše, utiče, provocira, ali Drugi nije impulsivnost.

Stoga, mogu da budem zla ako mi se to čini kao bolji izbor. Imamo pravo na sve. Bez moralisanja, jer moralisanje je korisni, otežavajući, kompleksni socijalni kosntrukt sa svim svojim nedostacima i prednostima. Ako ga ostavimo po strane i gledamo samo naš izbor, nezavisno od moralnih osuda sebe i sveta, hoću li da budem kao Drugi, hoću li da priznam da sam već kao Drugi, hoću li da promislim da li ja, zapravo, poznajem Druge, da li ja to redukujem Druge na samo neke manifestacije u konkretnim situacijama? Ipak, nemam pravo da pripisujem Drugom svoj izbor i svoju odluku. I obratno. Nosim svoj izbor.

Upravo sam pogledala „Soul“ i, iako cinična duša 22 baš i nije fan Karla Gustava Junga, pa neće da je mentoriše, vizija kolektivnog i individualno nesvesno, duše i tela ima podosta od jungijanske metafizike. Izuzetna animacija i vrlo lepa psihoterapijska priča. Kriza srednjih godina, ali i bilo kakva kriza, odakle kuda ćemo, a naročito čemu sve ovo !

Često pacijenti ne žele psihotropne lekove kako ne bi postali „neko drugi“ ili neka vrsta zombija. To pitanje zombija u psihijatriji i psihologiji me je oduvek zanimala na više nivoa. Konkretno, ovde, želela bih pregledam neke varijante psiho-zombija, odnosno različite delove spektra u dimenziji zombi-ljudsko svesno biće.

Najpre, to sa psihotropima ne treba generalizovati. Lekovi koji se daju da bi olakšali izlazak iz nepreglednog Nesvesnog u kome su se zaglavili nisu isto kao oni koji će da samo ogrnu i upale vatru dok smo zavejani na planini. Prvi će gurnuti u ovaj svet svom silinom, ali će biti potrebno vreme da se nađe odnos sa ovim svetom. Drugi neće pomoći spuštanje sa planine, ali ćemo imati više energije kako bismo sami počeli da silazimo.

Ipak, nekada je svet toliko preplavljujući da tražimo bilo koji način da se anesteziramo. Nekada to činimo uz pomoć supstanci, a ponekad se samo – umrtvimo. Samo nismo tu. Mnoge su nijanse tog umrtvljivanja: od selektivnog, za one koji su nam teški, zatim blagog, ali za sve, kad smo utišani, preživljavamo uz distancu, onda vrlo opipljivog, zombiranog kada smo nedostupni i sebi i Drugima. To su sve razne zaštite od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Postoji još jedna varijanta: bili smo zombiji, a onda smo se povratili i nismo više, ali se sećamo. Znamo da smo okusilo to umrtvljavanje, da smo bili udaljeni. Sada smo bolje, ali još smo roviti. Držimo se po strani, znajući da zombi tehnika ne pomaže, a pritom je se i sa nostalgijom sećamo. Jer bilo je lakše verovati da je ok biti utišan, izolovan, daleko. Pojmiti Drugoga znači biti u kontaktu sa svetom i razumeti da je taj kontakt večan, Ja kao i Drugi ne mogu jedno bez drugog. Taj „vakcinisani zombi“ je onaj period posle otrežnjavanja, preživljavanja, imenovanja-intelektualizovanja problema. Sada ga treba živeti. Tada oni lekovi sa početka mogu i da pomognu, jer nisu više tu da rade „umesto“, već rade „sa“.