Author Archives: draganafavre

Predivno je traziti sebe. Razlozi za to trazenje su mnogo manje divni, ali saznanje da se zeli da se upozna i da se usaglasi nase unutrasnje nepoznato sa onim sto zovemo identitet je cesto mocna (i anksiozna) zelja. I tu se svasta zamisli – uglavnom neki ideali, kakva bih zelela da budem, kakva bih da izbegnem da budem. Individuacija s epobrka sa idealizacijom. Kompletna Ja se izmesa sa Idealna Ja. Iz tog razloga i najtananiji spiritualno-filozofsko-culni put ne moze bez „reality check“-a. Stvarnost je kao neki sitni broj sa strane esteskog znaka za matematicki integral. Sve menja, ali ga vidimo drugog, nikad prvog. Doduse, nekada vidimo stavrnost kao prvu sve vreme, i tu se masta zagubi i Nesvesno se povlaci pred velikim i skupim branama Svesnog. Nekada se mrzi to realno, jer se od njega tako dugo nije videlo moguce, pa cak i iracionalno. Oni su svi neophodni. Idealno bez kontrole stvarnoscu (da preciziram: uz pomoc stvarnosti) lebdi. Realno bez trazenja dodira sa samim sobom tone. Jedino njihovo zajednicko dejstvo stvara optmalnu gravitaciju. Pomocu nje se da hodati.

Umetnicki cin je, veoma cesto, odraz unutrasnjeg bica. i to bice moze da pati. Umetnost moze da leci, time sto sputava, konfrontira, izaziva, omalozava ili naprosto identifukuje unutrasnje konflikte. Da li je ta umetnost, zbilja, umetnost ili je neka vrste sofisticrane art-terapije? Naravno, nema jasne granice. Ne mora ni ih bude – nema ni nekih preporuka, pravila niti sudova. Ipak, drugacije je delo osobe koja je u procesu patnje i osobe koja je zaokruzila neki ciklus patnje (ne mora samo patnje, ima i ushicenja i preispitivanja i omadjijanosti i egzistencijalnih kriza). Jedno nije bolje od drugog. Samo su drugaciji. Ono sto je razlicito je uticaj na gledaoca (citaoca, slusaoca…). Transmisija neceg licnog sto je u procesu i sto se trazi zeli odgovor, zeli komplementarnost, lek ili utisak. Ono sto se zaustavilo na nekom miru, u nekoj tacci, u nekoj temporalnosti, to prenosi novo saznanje ili novi odnos ili novu harmoniju. Onda to sve sto uzmemo od tog dela upijamo u sebe i ono se mesa sa nasim (uglavnom nasim kompleksima) i novi proces pocinje.

Veoma cesto imamo svoja moralna ubedjenja, svoja verovanja ili odanost nekom porodicnom mitu. I racionalno se povinuje njima. A onda to nekad nije bas najbolje za nase celokupno Ja. Na primer, laganje nije nesto sa cime se identifikujemo, ali laganje moze pomoci u neprijatnoj situaciji. Nekada to dopre do svesti, pa moramo da se bavimo svim onim pro et contra. Nekad nase Nesvesno zna vrlo dobro da bi to cenkanje sa onim sto zovemo identitet moze da se oduzi ili da se zavrsi nepovoljno za Nas u buducnosti. Jednostavno, ne mozemo daslazemo sve i da zelimo da sebe ubedimo da je bezazleno ili neophodno. A, isto tako, ponekad, desi se da ucinimo nesto odjendom i dok nase Svesno pocinje da sablaznjava, gubi ili sramote pred samim sobom, neka akcija je vec odredjena. Lako je to prepisati Senci. Naravno, Senka je nas neprimereni vitez, placenik ovlasten od strane nekog dela nas sa kojim se delimicno slazemo, ali ne bas skroz i kojeg nikako ne poznajemo, pa ne mozemo sami sebe da povezemo sa tim zlokobnim akcijama. No, ta Senka odradjuje posao koje joj je Nesvesno delegiralo. Nekad nesvesno mora da predje Svesno, kako bi se neki, u tom trenutku, nepoznati cilj dostigao. Svesno prihvata odgovornost, jer vidi sta je ucinjeno, ali mu nije jasan deo sa krivicom. Nisam htela da lazem, zasto sam slagala? Da sam samo malo vise razmisljala, nikada to ne bih uradila. A bas zato sto nisam znala da cu to uraditi, to sam mogla i da odradim. I to plasi. Nesvesno je atemporalno, zna mnogo vise od Svesnog Ja. ima taj deo Nas koji nas iznenadjuje. Mozemo li da se prepustimo i da imamo poverenje? To je Svesnom tesko, jer se Svesno bazira, izmedju ostalog, i na socijalnim normama, pojmu dobrog i zla, na moralnom. Nesvesno je sve sto postoji, sto je postojalo i sto bi moglo da postoji, samim tim je bez morala (ne nemoralno). Kako prihvatiti te delove Sebe, potencijalno neempaticke, lose i zle i kako god bi ih Svesno iz svoje perspektive ocrnilo? Kako imati poverenja da nece unistiti sve sto je Svesno igradilo? Kako poverovati da Nesvesno ima jasan put za nas? posebno ako se podsetimo da je i individuacija put harmonije, ali ne pouta morala ili nemorala, dobrog i zla, jednostavno, individuacije je put. Kako, onda se prepustiti? Najverovatnije nikako, ili barem ne forsirati. Nesvesno ce ionako naci put. Nesvesno ce izvuci kamen iz rudnika, Svesno ce ga posle izbrusiti.

Kao i mnogima, serija (i prvih par knjiga) „Igra prestola“ je obelezila desete godine ovog veka. I onda se desio kraj. I kraj je bio mucan. Sada, svako ima svoje objasnjenje, svoju reakciju, svoju kritiku (neke poprilicno detinjaste, poput pisanja peticije za promenu kraja). Ja sam jednostavno to prihvatila, odradila svoja razocaranja i nastavila dalje. Sve je bilo tako dok nisam radila sa jednom pacijentkinjom kojoj je ova serija bila dobra ilustracija njenih unutrasnjih procesa. I tako, razgovarajuci sa njom o necem njenom, zagazila sam u nesto svoje. Shvatila sam svoju projekciju, bolje reci, moje silne projekcije. „Igra prestola“ je fini odraz psihe. Imamo tu agresivne komplekse, psihopatsko jezgro, razne druge instance, Animuse i Anime, razlicite oblike Senki i jedno neidentifikovano Ja. Ja sam bila razocarana kada John Snow ode u izgnanstvo – Ja, jer sam ja htela za njega (Mene) da bude kralj(ica). Ja sam se ljutila na njega sto me je izdao, a on je samo odabrao svoju individuaciju koju sam ja prosudjivala i kojoj sam presudjivala. Predivna Daenerys je imala svoj put kojise izmakao pravoj meri – Ja sam se nasla pogodjenom, jer je moj agresivni kompleks (a vala i Animus i Senka) zeleo da sve prelije i da se identifikuje sa Mnom. Manje-vise sada licne analize „Igre prestola“ – ono sto je bitno i sto sam morala ponovo da naucim je da svako ima svoju individuaciju i da one nemaju eticku komponentu. Jednostavno, put nije ni los ni dobar, put je put i sto smo harmonicniji sa njim, time vise smo u miru. Moje Ja se brusi u dodiru sa projekcijama. Nisu ni one ni dobre ni lose, samo su projekcije.

Dovoljno sam vec pricala o neophodnosti razumevanja tanane, virtuelne granice izmedju Mene i Drugog. Uvek se to sve pojednostavljuje nekim slikama kruga ili sfere ili gore i dole, ja i sama cesto tome pribegavam kako bih nesto ilustrovala. ipak, sve je to mnogo zapetljanije. Sfere nikad nisu okrugle, a granice su kao celijske, polupropustljiva. Analogija psihe i zivotinjske celije (celijski zid kod biljaka mi se cini pricom za sebe) mi se oduvek dopadala, jer obe imaju organizacioni centar, manje vise zaokruzene funkcije i protok materije i energija sa spolja. I svaka je identitet za sebe i svaka ne moze bez onog sto je unaokolo.

E, sada se vracam na jednu posebnu celiju-psihu. Majka. I Majka je van mene. Drugim recima, i ona ima svoje odbrane, svoje zakone prezivljavanja, svoje mitove i svoje granice. Tu se mnoga deca izgube, jer bi da ima zajednicka citoplazma. Postoje majke koje su vrlo svesne da ne zele to. Borile su se, svesno ili nesvesno, za svoje granice i ne mogu tek tako da odustanu. Majcinski instinkt nije isto sto i prelivanje jedne celije u drugu, kohabitacija. Mnoga su dela napisana o fuziji mejake i deteta, jos vise njih o diferencijaciji i neophodnoj separaciji. Ja bih se zaustavila na necim ocitom, a tesko emocionalno prihvacenom: majka je jedna sasvim druga osoba. Ta druga osoba mora da prezivi sbe, nas, druge. I ta druga osoba to prezivljanje cini na njoj najekonomicniji nacin. To ne znaci d aje taj nacin njoj samoj razumljiv, a jos manje nama. Cak i kada je detetu kroz psihoterapiju u zrelom dobu sve to prihvatljivo, nije na detetu da dâ taj poklon (jabuku) znanja majci. Ona je Drugi, i taj Drugi sledi svoj put.

Naravno, veoma slicno za oceve…

Jurnjava kroz koncepte i razumevanja usporava emocionalnu integraciju pronadjenog i shvacenog. U psihoterapiji nikad nije dovoljno razumeti – treba to razumevanje i integrisati. Bas tu se zaglavi rad na sebi. Sve mi je jasno, zasto nesto radi, sta me to nagoni, ali ne uspevam da promenim. Nije dovoljno samo definisati, treba i odbraniti (ili se ne zadovoljiti) definisano, i onda, jos na sve to, pustiti da smo ima smisla. A sta ako je smisao racionalan, ili je smisao ok, ali je jednostavno namentnut smisao, ili je to smisao neke idealizovane verzije nas. Mozemo li da budemo strpljivi i da pustimo da se sve to metabolise? Uglavnom ne, jer to nas usporava i daje dodatne vreme starim kompleksima da prikupljaju kojekave argumente, prisecanja ili zavere protiv promene. I onda jurimo. Kako nas kompleks ne bi stigao, mi nastavljamo da dodajemo hipoteze, da ih preradjujemo, da se ponovno ubedjujemo. Sve to radimo, cekajuci magicni klik, ono kad se sve integrisemo i promena pocne sama od sebe. nekada se te magije i dese. Na primer, ayahuesca nije losa kao katalizator magije. opet, nekad ni to nije dovoljno, pa se dodajue seanse ayahuesca-om kako bi se jos nesto doradilo. Ne navucemo se na biljku, vec na mogucnosti promene. jednom recju, bezimo od promena ideacijom promene. Imamo savrsen izgovor: radim na sebi. Zapravo, radimo na radu na sebi. Brzina tog rada daje iluziju uspeha (daleko od toga da to nije za potpuno postovanje, i sam taj rad je neverovatan – ali nije dovoljan!), a brzina postaje odbrana. Ponekad mora da se prezivi tisina i praznina i statika. Da nove ideje nadju svoje motore.

Tu i jeste varka. Kada se kliseizirano savetuje da „se sledi svoje srce“, sta to, zapravo, znaci? Trenutne emocije, emocije koje bujaju iz kompleksa, osecanja koja zelimo da imamo u buducnosti, posle te neke odluke zog koje se i pitamo sta treba da sledimo? Da bi se sledilo „srce“, neophodno je znati gde su svi organi. Srce je deo nas, samo jedna specijalizovana masa koja cini celinu i koja razmenjuje sa svim ostalima sve do mocnih granica koza (barem ako se zaustavimo na materijalnom). Isto sa unutrasnjim silama. Zdravo je slediti emocije koje su rezutanta beskrajnih vektora raznovremenskih Ja i igre amoralnih (ne nemoralnih!) kompleksa. Drugim recima, moje emocije su odraz mog unutrsnjeg bica, mene. Ukoliko ne znamo odakle izviru, vrlo je moguce da su kormpirane. Senka je bacila svoje pipke i nase srce koje sledimo je zapravo Senkina zapovest da se odrzi status quo koju sledimo. Kako znati? Ako treba da zastanemo i razmislimo, zvuci zrelo, ali nije bas onako lepo, prirodno, zivotinjski instinktivno. A opet ako nam se cini da je nesto instinktivno, da li smo sigurno da je vec neko vreme „istrenirano“ Senkom? Racionalno se lako zaglavi, jer Svesno se umara. Nesvesno sadrzi u sebi i u-mor i od-mor i „mor“ i „a-mor“. Stoga dodir sa sobom polazi najbolje kroz intuiciju. Intuicija se ne da nauciti, ona se mora pustiti da sama dodje. A za intuiciju treba vera u sebe (i vera u Buduca Ja). Znaci, vera da negde u meni postoji deo koji zna da me zrelo podrzi i zastiti (a ne nezrelo kao Senke). Moje je da ne sabotiram taj deo, da ga pustim da me nadje. Ukratko, put ka sledjenju srca ide kroz mir sa intuicijom.

Psihoterapeut provede poprilicno vremena kako bi sebe upoznao, kako bi identifikovao svoje komplekse i senke i kako bi ih drzao po strani, ali u isto vreme i vidljivim tokom odnosa sa pacijentom. Naravno, tu je i jos podosta vremena koje se ulaze u ucenje tehnika, teorija i procesa. I kada se fino uleti u taj svet psihickih energija i odnosa, treba znati kako ga ne iskoristiti pred osobama koje nisu pacijenti. Kada je zbilja moguce ne primecivati nesto sto cinimo veci deo dana i nesto za sta su nam cula i intuicija izostrena, jer ne bi trebalo da se primeti, jer nije nase da primetimo? I sta uraditi ako ipak nesto uleti u nase psihicko receptivno polje? Kazati, osetiti, mesati se, odgurnuti? I sta ako su u ptanju nama bliske osobe? Kako znati da nam se prijateljica poverava, jer joj je potreban prijatelj, a ne zato sto nase reci se vrednuju drugacije? I obratno, kako znati da mozemo opusteno, bez teoretisanja o kontratransferu da kazemo nesto zaobilazeci Personu terapeuta? Smemo li da ne budemo terapeuti bliskim osobama? Ili moramo bas to?

Ima mnogo pravila, ima jasnog setting-a (psihoanaliticke situacije), ima milion zdravog razmisljanja. I opet, postoji kontekst. Terapeut kada je sa pacijentom radi dva paralelna univerzuma: jedan univerzum je u trenutnom odnosu, drugi je paralelni, licni, onaj koji se prepoznaje, podseca, onaj koji skenira moguce budjenja kompleksa i njihovu kontaminaciju prvog univerzuma. Ukoliko je terapeut otvoren za autoinspekciju komplesa (a to je, u principu, neophodno za ovaj zanat), onda sistem nesavrseno (jer nesvesno ne dopusta savrseno) funkcionise.

No, kada smo sa prijateljima, onaj prvi univerzum ne bi trebalo da se pali, jer smo u svom, licnom prostoru. A ima li mesta za licne komplekse? Sta sa njima? Prepoznavanje i gasenje, sabotaze, stavljanje ruku preko usta? Ili, naprosto, verbalizacija. Kao i uvek. Prepoznavanje gde smo, s kim smo i zasto jesmo (ili nismo) u miru sa sobom. I koliko univerzuma je upaljeno.

I pored sveg jasnog samoljublja, upadamo lako u zamke njegovih prikrivenih taktika. Ponekad spasavamo sebe, to jest, onaj deo nas kojem je neophodno da o sebi misli kao o dobroj osobi, kao o protivtezi nekoj odredjenog ili zamagljenog zla. Tada zrtvujemo ono sto mislimo da volimo, ono sto mislimo da nam je vazno i ono sto mislimo da je dobro za nas. I sto vise mislimo to sve, to nam je raskosnija i upecatljivija zrtva. Ono sto je dobro za mene je cesto manje bitno od onog sto ja mislim da sam – dobra ili dobar. Uvek spasavamo svoj prioritet, ono sa cim se zbilja identifikujemo ili upiremo svim snagama da bude identifikovano sa nama. To samo po sebi nije nimalo neobicno. No, na tom putu se desavaju razne kontradiktorne situacije – cesto ih nazove maglovitim pojmom autodestruktivnost i tu se zaglavimo. Autodestruktivnost , naravno, postoji, ali ona je sredstvo, a ne cilj. Cilj nije da se samounisti, cilj je da se odbrani ono sto je jos svetiji od zivota-zdravlja-voljenosti.

Zamislimo da smo majka (nebitno jesmo li muskarac ili zena) dva deteta – deca su blizanci. Ipak, veoma su razliciti. Jedno dete je ozbiljno mentalno hendikepirano i bez ikakve mogucnosti poboljsanja. Drugo dete nema zdravstvenih problema. Kako se ophodimo prema deci? Tu nastaje velika dilema. Instinktivno se dajemo vise bolesnom detetu, potrebni smo mu. Ono drugo ima kapacitete za prezivljavanje. Da li je to pravicno (naravno, moralna pitanja nemaju nikakve veze sa ovim, ali se uvek upetljaju i dug je put da roditelj shvati da je primarna „nepravda“ takodje ne-nepravda i nema nikakvu moralnost sama po sebi)? Nije, jer nije iz te dimenzije. Da li jemanje pogubno za buducnost preusmeriti se na zdravo dete? Da li uopste ima ikakvog smislnog odgovora, vec se se sve samo po sebi odvija, uz sokove, intuiciju, dobre (citaj: nikad uspesno dobre) namere i slicno?

E, sada, hajde da koristimo ovu metaforu za nesto drugo. Moje okruzenje je moje i ma koliko ih odbacivala, vec je tu, jer je tu od pre mene, vreme je vec uspostavilo neizbrisivi odnos sa njim. Racionalno znam da to okruzenje nema kapaciteta da bude uz mene sada, u ovom trenutku, ne razume, tek ce da razume, niad nece da razume, nebitno. Ipak, ja mu dajem moju energiju koju bih mogla da sacuvam za zdrav deo sebe i da usmerim tu energiju na nesto sto ce uharmoniciti moje traumu sa mojim reparacijama. Fino zvuci, ali racionalno se retko pojavljajuje bez svoje antimaterije – svog iracionalnog. Mogu li da napravim ovakav sterilni izbor?

E, hajde, sad jos sloj dublje. Ista metafore, ali sam u pitanju ja majka dve mene, jedne kompleksne i zaglavljene i druge sa potencijalom za rast. Hocu li zanemariti taj deo koji moze da raste, samo zato sto moze da raste? Hocu li odbaciti deo koji ne moze dalje, jer nece nikada moci dalje, ali je i dalje to neki neotudjivi deo mene? Ili cu balansirati izmedju? Da li cu moci da balansiram? Da i cu moci da budem asamo majka, a ne i neke druge uloge mog zivota?

Zapetljava se. I nema jednog odgovora. I stoga, bas stoga, nema loseg odgovora.

Ponekad ima toliko trauma, toliko zlopamcenja i ponesto tvrdoglavosti koji, svi skupa, ne dopustaju da ono cuveno unutrasnje dete u nama poraste. Zaglavimo se u nekom uzrastu. Bioloski i intelektualni uzrasti nastave da broje godine, ali psiholoski i emocionalni ne uspevaju da savladaju prepreku. Imamo toliko unutrasnje dece u nama, ali ima to jedno koje zapoveda svima njima i koje ne moze dalje i bez kojeg se ne moze dalje. I sada, teorija je jasna, nimalo nova. Trudimo se , guramo i patimo se. POnekad je neophodno da se najjednostavnije odmorimo, da odvedemo to unutrasnje dete nekom na bejbisitovanje. Terapeut je, uglavnom, najbolji izbor, ali treba imati poverenja u odmos. mala se deca ne ostavljaju tek tako kod odraslih. mala deca se ostavljaju u sigurnim rukama, cak i mala deca na koju smo kivni. To je jedna, htedoh napisati, tehnika u psihoterapiji koja mi je bliska, ali mi rec ‘tehnika’ smeta – suvise se cini manipulativnim i unapred odredjenim. U pitanju je odnos, kao i svi drugi, koji se gradi kontekstualno. Terapeut ne moze da dadilja svu unutrasnju decu svih. Ne moze ni da ih vodi kuci ni da ih edukuje. To nije terapeutov zadatak. Ipak, terapeut je tu da leci, a lek nekad dodje iz odmora. Unutrasnje dete pritiska i gusi. Poslati ga na par sati-seansi-dana-noci i videti kako je bez tog pritiska, ako se vodi bez duplih poruka i uz jasnu komunikaciju sa terapeutom-dadiljom, moze da dâ ogromne rezultate.

Prvi korak je razumevanje konteksta i vremena zaglavljivanja. Zatim, dolazi vrsta pritiska, kvalitet tog odnosa ranjeno dete-tiranin i (ne)odraslog. Onda nastupa prepoznavanje pojavljivanja, dejstva, odjavljivanja, prikarednog prisustva kompleksa deteta. Kada se dete upozna, nazove pravim imenom i dogovori se „njegovo putovanje kod dadilje“ uz jasne odrednice povratka i razmene sa (ne)odraslim, moze se pristupiti. Oboje vezbaju i dorasli-potcinjeni i maleni-prejaki. Rast dolazi iz razmene i iz saradnje.