Umetnicki cin je, veoma cesto, odraz unutrasnjeg bica. i to bice moze da pati. Umetnost moze da leci, time sto sputava, konfrontira, izaziva, omalozava ili naprosto identifukuje unutrasnje konflikte. Da li je ta umetnost, zbilja, umetnost ili je neka vrste sofisticrane art-terapije? Naravno, nema jasne granice. Ne mora ni ih bude – nema ni nekih preporuka, pravila niti sudova. Ipak, drugacije je delo osobe koja je u procesu patnje i osobe koja je zaokruzila neki ciklus patnje (ne mora samo patnje, ima i ushicenja i preispitivanja i omadjijanosti i egzistencijalnih kriza). Jedno nije bolje od drugog. Samo su drugaciji. Ono sto je razlicito je uticaj na gledaoca (citaoca, slusaoca…). Transmisija neceg licnog sto je u procesu i sto se trazi zeli odgovor, zeli komplementarnost, lek ili utisak. Ono sto se zaustavilo na nekom miru, u nekoj tacci, u nekoj temporalnosti, to prenosi novo saznanje ili novi odnos ili novu harmoniju. Onda to sve sto uzmemo od tog dela upijamo u sebe i ono se mesa sa nasim (uglavnom nasim kompleksima) i novi proces pocinje.
PsyMultiverses 