Predivno je traziti sebe. Razlozi za to trazenje su mnogo manje divni, ali saznanje da se zeli da se upozna i da se usaglasi nase unutrasnje nepoznato sa onim sto zovemo identitet je cesto mocna (i anksiozna) zelja. I tu se svasta zamisli – uglavnom neki ideali, kakva bih zelela da budem, kakva bih da izbegnem da budem. Individuacija s epobrka sa idealizacijom. Kompletna Ja se izmesa sa Idealna Ja. Iz tog razloga i najtananiji spiritualno-filozofsko-culni put ne moze bez „reality check“-a. Stvarnost je kao neki sitni broj sa strane esteskog znaka za matematicki integral. Sve menja, ali ga vidimo drugog, nikad prvog. Doduse, nekada vidimo stavrnost kao prvu sve vreme, i tu se masta zagubi i Nesvesno se povlaci pred velikim i skupim branama Svesnog. Nekada se mrzi to realno, jer se od njega tako dugo nije videlo moguce, pa cak i iracionalno. Oni su svi neophodni. Idealno bez kontrole stvarnoscu (da preciziram: uz pomoc stvarnosti) lebdi. Realno bez trazenja dodira sa samim sobom tone. Jedino njihovo zajednicko dejstvo stvara optmalnu gravitaciju. Pomocu nje se da hodati.
PsyMultiverses 