Dovoljno sam vec pricala o neophodnosti razumevanja tanane, virtuelne granice izmedju Mene i Drugog. Uvek se to sve pojednostavljuje nekim slikama kruga ili sfere ili gore i dole, ja i sama cesto tome pribegavam kako bih nesto ilustrovala. ipak, sve je to mnogo zapetljanije. Sfere nikad nisu okrugle, a granice su kao celijske, polupropustljiva. Analogija psihe i zivotinjske celije (celijski zid kod biljaka mi se cini pricom za sebe) mi se oduvek dopadala, jer obe imaju organizacioni centar, manje vise zaokruzene funkcije i protok materije i energija sa spolja. I svaka je identitet za sebe i svaka ne moze bez onog sto je unaokolo.
E, sada se vracam na jednu posebnu celiju-psihu. Majka. I Majka je van mene. Drugim recima, i ona ima svoje odbrane, svoje zakone prezivljavanja, svoje mitove i svoje granice. Tu se mnoga deca izgube, jer bi da ima zajednicka citoplazma. Postoje majke koje su vrlo svesne da ne zele to. Borile su se, svesno ili nesvesno, za svoje granice i ne mogu tek tako da odustanu. Majcinski instinkt nije isto sto i prelivanje jedne celije u drugu, kohabitacija. Mnoga su dela napisana o fuziji mejake i deteta, jos vise njih o diferencijaciji i neophodnoj separaciji. Ja bih se zaustavila na necim ocitom, a tesko emocionalno prihvacenom: majka je jedna sasvim druga osoba. Ta druga osoba mora da prezivi sbe, nas, druge. I ta druga osoba to prezivljanje cini na njoj najekonomicniji nacin. To ne znaci d aje taj nacin njoj samoj razumljiv, a jos manje nama. Cak i kada je detetu kroz psihoterapiju u zrelom dobu sve to prihvatljivo, nije na detetu da dâ taj poklon (jabuku) znanja majci. Ona je Drugi, i taj Drugi sledi svoj put.
Naravno, veoma slicno za oceve…
PsyMultiverses 