Jurnjava kroz koncepte i razumevanja usporava emocionalnu integraciju pronadjenog i shvacenog. U psihoterapiji nikad nije dovoljno razumeti – treba to razumevanje i integrisati. Bas tu se zaglavi rad na sebi. Sve mi je jasno, zasto nesto radi, sta me to nagoni, ali ne uspevam da promenim. Nije dovoljno samo definisati, treba i odbraniti (ili se ne zadovoljiti) definisano, i onda, jos na sve to, pustiti da smo ima smisla. A sta ako je smisao racionalan, ili je smisao ok, ali je jednostavno namentnut smisao, ili je to smisao neke idealizovane verzije nas. Mozemo li da budemo strpljivi i da pustimo da se sve to metabolise? Uglavnom ne, jer to nas usporava i daje dodatne vreme starim kompleksima da prikupljaju kojekave argumente, prisecanja ili zavere protiv promene. I onda jurimo. Kako nas kompleks ne bi stigao, mi nastavljamo da dodajemo hipoteze, da ih preradjujemo, da se ponovno ubedjujemo. Sve to radimo, cekajuci magicni klik, ono kad se sve integrisemo i promena pocne sama od sebe. nekada se te magije i dese. Na primer, ayahuesca nije losa kao katalizator magije. opet, nekad ni to nije dovoljno, pa se dodajue seanse ayahuesca-om kako bi se jos nesto doradilo. Ne navucemo se na biljku, vec na mogucnosti promene. jednom recju, bezimo od promena ideacijom promene. Imamo savrsen izgovor: radim na sebi. Zapravo, radimo na radu na sebi. Brzina tog rada daje iluziju uspeha (daleko od toga da to nije za potpuno postovanje, i sam taj rad je neverovatan – ali nije dovoljan!), a brzina postaje odbrana. Ponekad mora da se prezivi tisina i praznina i statika. Da nove ideje nadju svoje motore.
PsyMultiverses 