Tu i jeste varka. Kada se kliseizirano savetuje da „se sledi svoje srce“, sta to, zapravo, znaci? Trenutne emocije, emocije koje bujaju iz kompleksa, osecanja koja zelimo da imamo u buducnosti, posle te neke odluke zog koje se i pitamo sta treba da sledimo? Da bi se sledilo „srce“, neophodno je znati gde su svi organi. Srce je deo nas, samo jedna specijalizovana masa koja cini celinu i koja razmenjuje sa svim ostalima sve do mocnih granica koza (barem ako se zaustavimo na materijalnom). Isto sa unutrasnjim silama. Zdravo je slediti emocije koje su rezutanta beskrajnih vektora raznovremenskih Ja i igre amoralnih (ne nemoralnih!) kompleksa. Drugim recima, moje emocije su odraz mog unutrsnjeg bica, mene. Ukoliko ne znamo odakle izviru, vrlo je moguce da su kormpirane. Senka je bacila svoje pipke i nase srce koje sledimo je zapravo Senkina zapovest da se odrzi status quo koju sledimo. Kako znati? Ako treba da zastanemo i razmislimo, zvuci zrelo, ali nije bas onako lepo, prirodno, zivotinjski instinktivno. A opet ako nam se cini da je nesto instinktivno, da li smo sigurno da je vec neko vreme „istrenirano“ Senkom? Racionalno se lako zaglavi, jer Svesno se umara. Nesvesno sadrzi u sebi i u-mor i od-mor i „mor“ i „a-mor“. Stoga dodir sa sobom polazi najbolje kroz intuiciju. Intuicija se ne da nauciti, ona se mora pustiti da sama dodje. A za intuiciju treba vera u sebe (i vera u Buduca Ja). Znaci, vera da negde u meni postoji deo koji zna da me zrelo podrzi i zastiti (a ne nezrelo kao Senke). Moje je da ne sabotiram taj deo, da ga pustim da me nadje. Ukratko, put ka sledjenju srca ide kroz mir sa intuicijom.
PsyMultiverses 