Kao i mnogima, serija (i prvih par knjiga) „Igra prestola“ je obelezila desete godine ovog veka. I onda se desio kraj. I kraj je bio mucan. Sada, svako ima svoje objasnjenje, svoju reakciju, svoju kritiku (neke poprilicno detinjaste, poput pisanja peticije za promenu kraja). Ja sam jednostavno to prihvatila, odradila svoja razocaranja i nastavila dalje. Sve je bilo tako dok nisam radila sa jednom pacijentkinjom kojoj je ova serija bila dobra ilustracija njenih unutrasnjih procesa. I tako, razgovarajuci sa njom o necem njenom, zagazila sam u nesto svoje. Shvatila sam svoju projekciju, bolje reci, moje silne projekcije. „Igra prestola“ je fini odraz psihe. Imamo tu agresivne komplekse, psihopatsko jezgro, razne druge instance, Animuse i Anime, razlicite oblike Senki i jedno neidentifikovano Ja. Ja sam bila razocarana kada John Snow ode u izgnanstvo – Ja, jer sam ja htela za njega (Mene) da bude kralj(ica). Ja sam se ljutila na njega sto me je izdao, a on je samo odabrao svoju individuaciju koju sam ja prosudjivala i kojoj sam presudjivala. Predivna Daenerys je imala svoj put kojise izmakao pravoj meri – Ja sam se nasla pogodjenom, jer je moj agresivni kompleks (a vala i Animus i Senka) zeleo da sve prelije i da se identifikuje sa Mnom. Manje-vise sada licne analize „Igre prestola“ – ono sto je bitno i sto sam morala ponovo da naucim je da svako ima svoju individuaciju i da one nemaju eticku komponentu. Jednostavno, put nije ni los ni dobar, put je put i sto smo harmonicniji sa njim, time vise smo u miru. Moje Ja se brusi u dodiru sa projekcijama. Nisu ni one ni dobre ni lose, samo su projekcije.
PsyMultiverses 