Najcesce, kada se bunimo i ljutimo i zalimo se na nekoga bliskog, uleti i fraza „ne razume me“. Svi zelimo da budemo jasni Drugom, da taj neko Drugi zna sta nam je potrebno i sta nas povredjuje. O tome je bilo vise price o blogovima o fuziji i statici fatalnog para cije ne-dostignuce nas cesto frustrira i dovodi do ocaja.
No, zelimo li, zbilja, da budemo sasvim transparentni Drugome? … Jer to i jeste razumevanje – shvtanje kako Drugi razume. Mnogi mogu da nadju pravu meru. Mnogi se nalaze bez dovoljno razumevanje. Pitanje, postoje li i oni koji pate od viska razumevnja od strane okoline?
Previse transparentnosti moze da znaci da nas Drugi vidi onakvim kakvim smo, ili, sto je jos „potencijalno opasnije“, da nas vidi bolje od nas. A to znaci – nepoznato. A nepoznato uglavno, krajnje nedemokratski, povezujemo sa losim za nas (vrijanta super za nas i neutralno se, uglavnom, gubi – pesimizam je cesto magijska odbrana („bolje da se ne razocaram i da se pripremim“, sto cesto znaci „da budem anksiozna i sad, a potencijalno i posle, ali posle mozda manje jako“, drugim recima, cini nam se uvek da je 1+ 1 < 0 + 2….)).
Kakve su odbrane moguce? Narvno, ima onih jednostavnijih: negiranja, otudjivanja, zamazivanja ociju, insistiranju na suprotnom i slicno, ali postoji jedna sasvim sofisticirana: ja cu leciti druge. Ukoliko lecim druge i znam sve o odbranama, ja cu moci da: a) primetim kod sebe ukoliko koristim odbranu, pa cu reagovati, b) ne primetim kod sebe, a sebi argumentujem da dovoljno imam teoretskog znanja, oa dakle nije to odbrana sto percipiram, c) zagubim se, sakrijem ili ususkam u prostoru drugoga, pa samim tim, to nesto sto osetim isprojektujem na konkretni proces koji se desava u odnosu na drugog. Ima, svakako, jos mnogih varijanti, ali mi se cini da je varijanta b) poprilicno cesta. Naravno, osoba ne mora da bude neophodno terapeut (bilo koje vrste), dovoljno je svesno prihvatanje uloge onog koji spasava druge. Savrseno mesto za skrivanje od Droga je u Drugome.
Da li je individuacija neophodna? Nije. Da li ce je svaka osoba dostici tokom zivota? Ne. Da li je to neuspeh? Nije.
Nema objektivne moralnosti koja bi mogla da sudi ne-individuaciji. Ne-individuacija se desi iz razlicitih razloga. Mi ne grabimo ka individuaciji kao ka nekoj diplomi, dobitku ili medalji – ionako nema nijednog od toga, barem ne opipljivih. Uspesna individuacija oslobadja naredna pokolenja, dodaje sloj celokupnoj ljudskoj psihoevoluciji, cini nas zivot odmerenijim i harmonicnijim i vise u slozi sa unutra i spolja, ali nema nekih natprirodnih darova, post-mortem fiesti ni nirvane.
To me podseca na uobicajenu semu znacaja (ili, bolje reci, stavljanja u odgovarajuci merni sistem) doktorata (ili bilo kakvog novog, kreativnog sazrevanja i prosirivanja ljudskog znanja) u odnosu na celokupno ljudsko znanje:
Mic po mic, kao klicanje biljke, ne vidi se rast i samo odjednom nesto novo izraste. Ipak, nekada je potrebno asimilovati neko saznanje, izmetabolisati neku traumaticnu novu informaciju. nekada, jednostavno, ne moze brze. Nekada je individuacija transgeneracijski proces. Neindividuacija jedne osobe (jedinke?) odrzava porodicu (sistem).
Pacijenti cesto postavljaju pitanje sebi i terapeutu: zasto ja? Nema jedinistvenog odgovora. Jednostavno je to neko novo znanje, otkrovenje, taktika, koje treba da se asimiluje, primeni i zadrzi, sazrelo i sada je trenutak. Suvise je udaljeno od traume koja je probudila ili nahranila kompleks, pa sada on moze da se stavi na dijetu ili da mu se prispava. Ili bi necinjenje nicega produbilo kompleks i neuspeh njegovog prevazilazenja bi bio nepobitan. Nova generacija je spremnija od one predhodne. E sad zasto samo neko iz nove generacije je spreman da radi na prevazilazenju izazova, na smirivanje vulnaske erupcije komeplsa i njeno pretvaranje u plodno zemljiste? zasto neko da, a neko ne? Uglavnom tu, pored silina kompleksa, odlucuje i sposobnost odrzavanja granica. Ukoliko su prejake granice, kompleks se ne odradjuje nego prebacaju drugome. Ukoliko su preslabe, kompleks preplavi i tada se gleda izazovu (kompleksu) u oci, pa sta bude. Osim granica koje su neka vrsta receptibilnosti osobe za tananosti onog sto je okruzuje, postopji i sposobnost da nesto odradi, neka posebna vrsta spremnosti. Licnost tu igra znacajnu ulogu, a iskustva iz detinjstva je modifikuju donekle, ali ne potpuno. U medjuvremenu, izazov sam takav kakav je , takodje oblikuje osobu. Identitet uzima u obzir i prepreke.
Ono sto bi se moglo prebrzo zakljuciti je da jacina (silina) kompleksa znaci da ce se nesto s njim uraditi. Ipak, nekada su trasngeneracijski jazovi preduboki. Nesto se oseca, ali se ne dâ opipati. Ne moze svako otvori vrata onom „najterapeutskijem“ obliku depresije – transformirajucem.
Naravno, nije isto individuacija i prevazilazenje kompleksa. Svako ima svoje slabe tacke, svoj „algoritam“, izazovi su licni i nisu sve redji sto vise napredujemo (vise kao u video-igrici: novi nivo – veci i siljatozubatiji protivnik). Ipak, ne ide jedno bez drugog. Ono sto da zakociti proces je uporedjivanje sebe sa drugima koji nisu ono „ja“ iz „zasto ja?“. Onaj koji, iz bilo kojeg razloga, ne prolazi kroz iste teskobe, sumnje i napetosti, ne znaci da je izuzet, slabiji, srecniji ili bilo sta drugo. On je, naprosto, Drugi i to nije njegova (njena) prica.
Lako je zaljubiti se u vlastite projekcije. Nije ih lako pronaci prikacene na stvarne ljude.
Ponekad se pomalo zakace, ponekad zele da budu zakacene i Zakaceni im se prilagodjava, ponekad se nasilno lepe, ponekad naprave finu, kovalentnu vezu sa projekcijama koje stizu sa druge strane. Posle sve funkcionise do trenutka kad lepak posustane ili kada se ispod ili pored njih vidi i nesto nepoznato i ne bas srodno projekcijama. Tada pocinje pretvaranje zaljubljenosti u ljubav ili u nista ili u bes. Zaustavimo se na prvoj verziji. Ogolile se projekcije, prihvatilo se drugacije, sazrelo se dovoljno da se primeti da se nase razlicito prihvatilo od druge strane – uz glatke kompromise dâ se pronaci novi balans. Ipak, da li volimo-prihvatamo-tolerisemo-mrzimo,ali smosvesniizivimosatim Sve kod Drugoga? Koliko smo spremni da nikada necemo upoznati Drugoga? Necemo nikada upoznati ni Sebe, ali nekada to olako prihvatimo, jer nam se cini da znamo „koliko-toliko“ ko smo (sve one price o identitetu…). Ipak, Drugog cemo suditi, razumeti i uocavati bas onoliko koliko ga vidimo-primetimo-osetimo. A sta je sa svim onim meandrima iznutra (nebitno da li su mracni ili ne)? Sta cemo sa svim onim pulsiranjem identiteta kod Drugog, kada ni on/a sam/a nije odmakao/la dalje od „koliko-toliko“? Mozemo li oprostiti Drugome ono sto nam izmice kada smo sami sa sbom? Naravno da mozemo i naravno da nije moguce bez rada na Sebi – tu nema niceg novog, ali ni niceg sto pokrece na brzu akciju. Mozda bi vise pomoglo da se zapitamo da li nam je tudje, a i nase Nepoznato prebojeno nekim tamnim nijansama – mozemo li da gledamo u Nepoznato neutralno? Mozda je opasno, a mozda i nije. Mozda je to Nesvesno u Drugom ponekad otklon od onoga i sta bi se Svesno zajurilo, a mozda ta akcija Nesvesnog nema niceg zastitnickog za Drugog vec za nekog jos Nepoznatijeg? ne znamo, a kad ne znamo ne verujemo. A kad verujemo, zelimo da veujemou nesto odredjeno. Izgleda da se ne plasimo toliko Nepoznatog vec Neodredjenog. Manje se plasimo provalije za koju znamo da je tu negde nego magle koja sve menja. Dakle, mozemo li da volimo Drugog u magli? Ili jos, paradoksalno, sire, mozemo li da volimo Sebe u magli?
Evo jednog filmica o kako bi mogao da bude taj kraj bez magle:
Uvek mi se dopadao simbol Bagua u taoizmu, onaj crno-beli krug sa belo-crnim tackama. On lepo ilustruje mnoge postavke jungijanske teorije, narocito conjuctio oppositorum (sjedinjavanje razlicitog, ima ponesto o tome u blogu o statici fatalnog para), veliko Sopstvo i neutralnost dobijene mesanjem i svetlog i tamnog. Ono sto prvo zapazamo je belo i crno, delove kruga, a i sam krug. Najredje razmisljamo paralelno: i krug i, u isto vreme, crno plus belo (nesto kao 1=1/2+1/2, kada moramo da gledamo i levo i dsno od znaka jednakosti, a da nikako ne zaboravljamo sam znak jednakosti). U zivotu cesto analogno. Vidimo delove nekoga ili, ako smo prisniji sa introspekcijom, sebe, ali dok se fiksiramo na te delove, izgubimo pomisao da je to isto neka celokupna licnost, neko ciji se centar Ja mozda malkice pomerio, ali Ja i dalje postoji. Ako fokusiramo na jedno, sve ono sto je okolo postaje mutno (ko god je radio psihofizicke eksperimente se susrei da stimulusima va receptivnog polja, ne vidimo ih, a uticu na nas… nasa paznja je manje od naseg celokupnog Ja). Ako prebacimo paznju na sve, celokupnog Nekog, moramo da ulozimo napor da se prisetimo da je On/a skup toliko oprecnih delica, uloga i nagona. Sve je to nesto kao Heisenbergovo naceo neodredjenosti: cim se fiksiramo na nesto, drugo nam se izmakne.
U odnosima sa Drugima je stoga neophodno jedinstvo kruga i onih crno-belih suza. Ja-Kompletna i Ja-U-Delicima, paralelno. Ne mogu stalno da ulazem napor da mislim da sam oba, ali mogu da sam permeabilna oboma, oba fokusa (i sve izmedju) je moguce, nijedno nije tabu. I priznajem sebi da mi se uvek ponesto izmakne. I prastam davajuci sansu da pronadjem izmaknuto. Stoga je proces individuacije ne samo linerano priblizavanje celokupnosti Sebe sa/u Svetom/u, vec je individuacija dinamicno treperenje Svega i Svega u tom Svemu, prihvatajuci da sve treperi i okolo nas.
Najcesce objasnjenje razloga odbijanja antidepresiva je „ne zelim da budem neko drugi, da izgubim autenticnost, da mi nesto pomaze, a ne ja sama sebi“. Antidepresiv je neko nepoznat koji nam ulazi u telo i, sto je jos strasnije, u psihu. Sasvim je fizioloska reakcija da ga se klonimo. Sasvim je neurotska reakcija da mu pripisujemo nesto sto on nije: sredstvo manipulacije i otklanjac naseg identiteta. Paradoksalno, on moze da pomogne identitetu da se izbori za svoju centralnu poziciju, da izgura Senke i Animuse, da ouce toplijim kaputom Personu koja se nasla na zavejana na nekoj planini. Nece antidepresiv nikada magicno spustiti nekoga ili razbiti tu planinu ili sneznu oluju, ali ce toplina kaputa pomoci da se malo-bolje razmisli koji put ka dole da se odabere. Jednostavno, nismo autenticniji ako smo prepusteni kompleksima. Nismo manje autenticniji ukoliko utisamo neke od njih. Isto je sa drugim lekovima i vice versa je sa dopinzima i drugim stimulantima (sem ako su tu s dobrim razlogom…). Ipak, uzimanje tog nekog nepoznatog stanara u nas dom ne moze bez poverenja, u onog koji je preporucio i u stanara sa kojim se bolje zivi ako se komunicira, razmenjuje i zna da je sve to samo dok se ne spustimo dovoljno da nam kaput vise nije potreban.
Da, Senka. Ne zato sto je dobra ili ne, na kraju primetimo da su joj metode cesto neslavne, a namere nisu bas uvek, vec zato Senka stiti statiku, nepomeranje, status kvo. Senka funkcionise protiv vremena, jer vreme donosi mogucnost izbora, individuacije, promene, odluka. Senka ne pokusava da unisti sve ovo, vec da utisa promene, jer ovako kako je koliko-toliko je funkcionalno. Senka pomaze odrzavajuci nas u neurozi koju poznajemo, makar i bolela, jer je poznatija od neke druge neuroze koja bi mozda mogla manje da boli, a mozda i ne. Senki protok vremena smeta, ali mora da ga prihvati, stoga sve usporava. Njena znanja su predhodne patnje i iskustva, narocito kompleksi koji su se od njih izgradili. Ona stiti, jer se seca, ali se selektivno seca. I ta selektivnost treba biti prepoznata, nista vise od toga. Senka sabotira odvlaceci nas u njenu temporalnost. Opet, iz njenog ugla, to nije los cin. Ona odrzava harmoniju, a harmonija „nije losa stvar“. Cesto i ja sama govorim o miru sa sobom. Mir sa sobom je: vidim kakva sam sada u ovom trenutku iz sto vise uglova, prihvatam celinu tih pogleda i dalje cu nastaviti na osnovu toga. Harmonija je kada se sve smirilo i uravnotezilo, trenutak odmora i mora, bez kretanja, ili ako ima kretanja, ono simetricno i, takodje, uravnotezeno. Dakle, nesto se uravnotezi, ali, pritom, ima vreme koje gura sve u jednom pravcu i uporno i indirektno (ili ne) razbija tu harmoniju. Vreme rusi, ali vreme daje mogucnost gradnje i promene. Potrebna nam je i Senka, da izaziva, odrzava i provocira harmoniju. Ali kretanje vremena se, (ipak) srecom, ne zaboravlja.
Postoji jedan intersantan fenomen koji primecujem u klinickoj praksi: sto su ljudi vise introspektivni, sto im je vise neophodno da upoznaju svoj identitet, sto su vise svesni svoje Senke – to ce cesce kritikovati, pa cak i nipodastavati Personu, svog licnog PR-a kojim se prezentuju i brane od sveta.
Otkud sad to? Prihvatanje Senke, one koja nosi u sebi sve sto smo skupili i odbacili, sve sa cim ne zelimo, ne mozemo ili ne pristajemo da se suocimo nam se kao ideja cini prihvatljivijim (daleko od lakog…) od prihvatanja socijalnih uloga i slika koje saljemo svetu. Pas, bas zbog toga. Proces psihoterapije je proces prebiranja pose sebi, onda pronalazenje niti koje nas vode kao onome sto jesmo i prave trijazu od onoga sto mislimo da nismo. Tu se jos dosta toga ispituje, iskusi, ulazi u izazove, izbegavaju sabotaze. Ideja trazenja autenticnosti, neke vrhovne iskrenosti je veoma bitna. Naravno, cinimo to zbog sebe, ne zbog Drugog, ali zivimo u vremenu i prostoru i univerzumu u kojem Drugi postoje. I tu pocinje razdor. Ako zelim da sam autenticna Ja, skroz u kontaktu sa samom sbom, koliko god mi je to moguce, kako da prihvatim da – lazem? „Lazem“ je rec koja se najcesce navede kao argument zasto je Persona nezeljena. „Lazem“ se objasnjava time sto znam da sam, npr., ranjiva, ali iskoristim na poslu Personu uspesne i sigurne u sebe zene. Ili kazem, jer pokazujem svetu svoju dugu, iscesljanu kosu dok se svako jutro zalim sto nije kovrdzava. I tako razni, menje ili nimalo banalni primeri…
Znaci, Persona se odbaci, jer, prema takvom razmisljanju, nije u skladu sa radom na individuaciji. I tu se uvuce spremno i brzo Senka koja iskoristi manipulacijicu tipa nadasve poznatog i razdvonjenog stokholmskog sindroma i preplavi Ja adaptiram razmisljanjem: Persona je ta koja nas udaljava od pravog Ja, mi onda nismo autenticni sa Drugima, sto vodi ka krivici, a sa druge strane, Senka, takva-kakva je je bar jasna (i iskrena?) – ona izvlaci ono najgore iz nas, ona nas sikanira i stiti na nerazumne, detinjaste, vulgarne nacine, ali, eto ona nas na pogresne nacine priblizava autenticnom Ja. I u toj logici, Ja pomisli da je dobro i samosvesno odradio svoj posao samopoznavanja, Senka se zadovoljno smesi, a Persona se gubi ili trpi „vrsnjacko nasilje“.
Kako se izmrsiti iz ove zbrke oko autenticnosti?
Najpre, primetiti da interpretiramo sta Persona, ta maska koju uporno pokusavamo da skinemo, radi bez da je pitamo. Sa Senkom sam naucili da treba komunicirati, da treba postaviti pitanje sa hoce, koji deo nas ili nase harmonije stiti, koji aspekt nase individuacije je brine. Nije mnogo razlicito sa Personom. Zapravo sve organele nase psihicke celije nisu ni dobre ni lose. Mi volimo da ih antropomorfiramo, ali Senka nije losa, a Persona nije zla i manipulativna. Obe su neutralne, bas koliko i lizozom i celijska membrana.
Dakle, mi zamisljamo da Persona predstavlja neke delove nas ili nas cele boljim nego sto jesmo. Nekada nas to zbuni, jer nas predstavlja hladnokrvnim ili arogantnim sto i ne povezuje uvek sa „boljim nama“. Persona (bas kao i Senka) stiti ja od Drugih. Njena zastita je prvenstveno (mada ne iskljucivo) u sadasnjosti, u trenutku kontakta sa svetom. Bas kao semi-permeabilna celijska membrana, ona uocava-skenira okolinu, propusta ono sto joj se cini korisnim ili bezazlenim, blokira ono sto rizikuje da se unutrasnjost „psihicke celije“ izlije, pokazuje neke delove sebe, ali ne sve. Jednostavno – selekcija. Da li to cini unutrasnjost koju membrana stiti manje autenticnom? Da li je ne-izlivanje i ne-pokazivanje svih mitohondrija i Goldzija laganje?
Zatim, da li je Persona nevidljiva? Bilo kakva da je (pa cak i da dopusta izlivanje), ima li ona svoj izgled, svoju spoljasnjost? Vec i samim svojimpostojanjem, ona daje informaciju. Pokazati nenasminkane oci da se ne bi izazivala sramota od sopstvene zelje za privlacnoscu, dajemo informaciju da imamo tu sramotu; oblacenje nenametljivo pokazuje odnos prema okolini, postavljanje mnogo pitanja na seminaru privlaci paznju. Sve sto smo, kada mislimo da ne koristimo Personu, je takodje objektivan proizvod naseg subjektivnog odnosa prema sebi i svetu. Nismo nikad bez Persona i ta Persona nikadnije identicna sa Ja. Dakle, mozda je korisnije se zapitati sta ta Persona koju trenutno koristimo govori o nama, koliko je svesno i koliko nesvesnog.
E, ako se tu napravi kakav-takav kompromis sa tom famoznom Maskom koju pokazujemo svetu, postavlja se pitanje da li njeno menjanje znaci laganje, da li njena konzumacija banalizuje i izdaje nase odnose sa Drugima. Kako mogu biti autenticna ako sam sa nekim ljudima zatvorena, sa drugima se smejem, a sa trecom grupom ni ne primecujem njihovo prisustvo? Mogu sve to, jer… Persona je selektivni odgovor moje Psihe na okolinu, jedan odraz mene, ne cela Ja. Cela Ja je mnogo toga. Cela Ja je skakutava u svim vremensko-prostornim koordinatnim sistemima.
Vratimo se na kompleksnost odnosa sa Drugim – autenticna sam ako sama shvatam zasto sam odabrala (pre ili a posteriori) bas tu masku. Nesvesno je sagradi nekada brze nego sve sto se svesno pripremali da stvorimo – smisao cesto dodje kasnije. Sama imam donekle slobodu da se povezem sa onim sto me predstavlja svetu, da autorizujem, da korigujem, da ulozim napor da blokiram. Pisem „donekle“, jer pipci Senke mogu ubediti Personu da je sledi. Stoga je autenticnost zapravo otvorenost za sve sto se desava u nama. Kontrolisanje nije potrebno. Ide, najpre, primecivanje, a onda lagano okretanje ka onome sto nam se cini da je zivot (ne bogat ili uspesan ili dobar, vec samo zivot). To je, najcesce, srz mnogih terapija: sta je, po meni, potpun, kompletan zivot i za sebe i za druge i za svet ? Sledi, zatim, hocu li to traziti ili ne, jer nista me ne cini ne-ljudskim bicem ukoliko odlucim da ne trazim – individuacija nije obaveza. I onda mir sa sobom sa onim sto je odluceno (i sto moze biti izmenjeno, ali svaka izmena se mora integrisati, posvojiti – naci mir sa njom (i time sa sobom)). Tada se svi zajedno: Anime, Animusi, Senke, Maske i raznovrsni ostali kompleksi orijentisu prema tome sto je zivot. Nema prisile sta se odlucuje, ni kada se odlucuje ni koliko ambivalentnosti teba da prodje dotle, ali ima pritiska da bude u kontaktu sa tim sto je u nama. Tu pocinje ljudskom bice, u kontaktu mene cele sa mnom sada i ovde, kada se Aion i Kairos sretnu koracajucu po Hronosu.
Deo nas je uvek zaglavljen u momentu pre izbora, bilo kakvog izbora. Ne secamo se, naravno, svih izbora – hocu li preci ulicu odmah ili na sledecem semaforu, da li mi se stvarno jede kozji sir i slicno. Ima onda izbora gde se secamo samo ishoda, a ne procesa odlucivanja. Postoje i obrnute situacije – secam se koliko sam se mucila da izaberem sta cu obuci, a nemam pojma sta sam na kraju stavila. I, onda, ima stvarno bitnih izbora. Postoji period pre odluke – promisljanje, zamisljanje posledica, razni mehanizmi odbrane od postupka odlucivanje i slicno; period odluke – izgovaranje (pisanje i sl.) i period posle kada je vec sve odluceno. Naravno, ima odluka koje se daju izmeniti, ali najveci broj, sve i da postoji mocucnost izmene, samim prvim biranjem vec menjaju kvalitet odluke i njenih posledica.
Ima mnogo ljudi koji se ce zaglaviti i tom periodu posle. To je ono vreme gde nema, najcesce, nikakve akcije. Trpimo to sto smo, iz bilo kog razloga, vec zavrsili. Premisljamo da li je to bilo ispravno, a da nismo tako uradili, uverevamo se da smo sve dobro odradili. I tu pocinje anksioznost. Anksioznost pre izbora je aktivna, anksioznost u trenutku izbora je pomesana sa eksitacijom, strahom i „bacanjem u vodu“, ali ona anksioznost psole izbora je, uglavnom, pasivna. Njena uloga je da nas udalji od prihvatanja buducnosti, od narednog koraka, od naredne odluke.
Izuzetno je bitno, cak i neophodno, nevezano za nasa osecanja u vezi sa odlukom (naravno, svesni smo ih i ne lazemo se, ali znamo da ne mozemo da se vratimo kriz vreme), da se podsetimo da imamo tu sposobnost da se u setimo da smo imali slobodnu volju. Cak i ako je ona bila uzurpirana spoljasnjim pritiscima, bila je uslovljena, ali i dalje slobodna (mozda smo odlucili obratno od nasih zelja, ali nam je prezivljavanje ipak vise na listi prioriteta).
Mi ne mozemo da promenimo posle, ali u nama je vecno secanje na pre. Prihvatiti linearnost vremena i prilagoditi akciju tom vremenu je mudro i saglasno sa prilagodjavanjem, prezivljavanjem, zivljenjem.
Mozemo nesto drugo, da uskocimo u onaj Aion, ono vecno vreme u kojem nam je sve dostupno, da se vratimo u taj konkretan dozivljaj da imamo izbora. Da se podsetimo zasto smo nesto odabrali tada. Zasto je nasa slobodna volja koristila bas tu ceduljicu sa listama prioriteta. Kada se setimo, lakse cemo se pokrenuti iz trpljenja i neku novu akciju slobodne volje.
Provela sam jednom dan na seminaru iz uvoda u narativnu psihoterapiju. Pricati svoju pricu, neki segment iz proslosti, ostavilo je veliki utisak na mene. Onda je proslo dosta vremena, dosta drukcijih prica, uglavnom analiza bajki i uporedjivanja kompleksa sa bajkama. U jednoj seansi sam zajedno sa pacijentkinjom, koja se prisecala trauma iz svog detinjstva, stigla do predloga pricanja izmisljene price. Tek kasnije sam povezala taj eksperiment sa narativnom psihoterapijom.
Evo (izmenjeno, „posvojeno“ i anonimizirano) delova seanse koji su me podstakli da porazmislim o kreiranju kreativnosti:
Postoji jedan niz koji se cini vrlo logicnim: JaDevojcica – JaSada – JaUBuducnosti. JaDevojcica je takva-kakva je: moja secanja je ozivljavaju, sadrzi moje preobrazenje pod uticajem okoline, ogledaju se u njoj moji roditelji, moje vrednosti su se skicirale u tom uzrastu. To je prava, manje-vise istinska prica (manje-vise, jer je se takve secam i isflitrirana je na nacin na koji sam mogla da je percepiram). Ta prica je posle oblikovala JaSada, i naposletku, oblikovace JaUBuducnosti.
Ali, ako ispricam pricu drugacije, sta se desava? Znaci ne lazem, znam vrlo dobro da pricam izmenjenu i zamisljenu pricu. Ne prepravljam istoriju, samo joj dodajem alternativnu pricu. U toj prici je sve moguce, ali ono sto je najbitnije, Ja sam kreator. Znaci, nema izgovora. Znaci ima odgovornosti za posledice te dukcije price detinjstva. Sta se dobija time?
Najpre, kreativnost se radja iz nove price koju izmisljamo i znamo da nije tacna, ali njen potencijal zamisljanja leci. Usudjujemo se da idemo izvan okvira. Onda, ta nova, paralelna verzija mene od nekad moze da se poveze sa zamisljanjem mene u buducnosti. „Da sam bila voljena ili zeljeno dete, bila bih…“. Tu je i zackoljica – nije toliko tesko zakljuciti da nismo bili zeljeni i okrznuti pomisao na drukciji scenario, ali treba dosta novog razmisljanja (dakle, kreativnosti) da se zamisli kako je to biti voljen. Za one koji nikada to nisu bili, potrebno je uleteti u nesto sasvim nepoznato. To nepoznato se onda oblikuje, da mu se forma i vrednost i trajanj i uzrocna psoledicnost i sta god drugo. I to ne poznato moze da se projektuje u budcnost. A onda, kad se zna koja se buducnost zeli, JaSada zna gde da se usmeri. Nesto kao ovaj dijagram:
Za kreativnost nikada nije kasno i nikada nije nemoguca. Ipak, treba se otisnuti u nepoznato i zamisliti sta ide iza nepoznatog. Posle „samo“ slediti put ka tome iza…
Sta uraditi kada napetost, impuls, nagon krene da raste i nezaustljiv je? Uglavnom nista, jer je prekasno, ali postoji jedan vremenski iterval kada je akcija mogucna. Ljudi koji pate od ciklotimije su svesni promena svojih raspolozenja i, ukoliko su spremni da se suoce sa tom ciklicnoscu, mogu i da nadju nacina da komuniciraju sa njom i da je obuzdaju. A to obuzdavanje nikada ne ide nasilno. Kada osetimo da nismo bas mirni sa necim, nesto tisti, nervira, kopka, grize i bilo kako nam ne da mira, to je trenutak za pitanje: „ok, hocu li uskoro eksplodirati?“. Ako je odgovor da hocu, onda nam nema druge nego d aprhvatimo: „ok, za koji trenutak cu eksplodirati, bas da vidim kako“. A ako je odgovor da necu, mozda je istina, a mozda i nije. To je trenutak da prvi komadic hleb. Bas kao u degustaciji vina, kada se zapocne niz vina po punoci. Lako se dâ nastaviti brzo niz, uporedjivanje se ubrzava. I onda, tu je komadic hleba. Da se ne ode predaleko.
Naravno, u pocetku je tesko. Lakse je ponekad popiti casu vode. Ne goji, ne rusi niz, ali je i dalje pijenje. Nesto kao izgovor ili umanjenje stete, ali ne priznavanje onoga sto se nagomilava. Onda se nauci na tezi nacin, post festum. Napokon, pocne da se gricka taj hleb. On koji se u pocetku odbacuje kao umanjivacpunoce ukusa postane polako pravi pojacavac svakog individualnog ukusa. Kontinuirano posatje diskretno, a diskretno se dâ zadrzati u svojoj ekspresiji.
Ciklotimija nije naivna, u njoj se svi ukusi sliju i kao lavina padnu i secamo se samo zavrsnice. maleni komadici samoosluskivanja razdvajaju etape. Nijedna etapa nije losa, akumulacija svih koju predvodi Senka ume da odvede dalje od prvobitnog: degustiranja finoce, punoce i zavrsnice svakog zasbnog vina.
PsyMultiverses 