Da, Senka. Ne zato sto je dobra ili ne, na kraju primetimo da su joj metode cesto neslavne, a namere nisu bas uvek, vec zato Senka stiti statiku, nepomeranje, status kvo. Senka funkcionise protiv vremena, jer vreme donosi mogucnost izbora, individuacije, promene, odluka. Senka ne pokusava da unisti sve ovo, vec da utisa promene, jer ovako kako je koliko-toliko je funkcionalno. Senka pomaze odrzavajuci nas u neurozi koju poznajemo, makar i bolela, jer je poznatija od neke druge neuroze koja bi mozda mogla manje da boli, a mozda i ne. Senki protok vremena smeta, ali mora da ga prihvati, stoga sve usporava. Njena znanja su predhodne patnje i iskustva, narocito kompleksi koji su se od njih izgradili. Ona stiti, jer se seca, ali se selektivno seca. I ta selektivnost treba biti prepoznata, nista vise od toga. Senka sabotira odvlaceci nas u njenu temporalnost. Opet, iz njenog ugla, to nije los cin. Ona odrzava harmoniju, a harmonija „nije losa stvar“. Cesto i ja sama govorim o miru sa sobom. Mir sa sobom je: vidim kakva sam sada u ovom trenutku iz sto vise uglova, prihvatam celinu tih pogleda i dalje cu nastaviti na osnovu toga. Harmonija je kada se sve smirilo i uravnotezilo, trenutak odmora i mora, bez kretanja, ili ako ima kretanja, ono simetricno i, takodje, uravnotezeno. Dakle, nesto se uravnotezi, ali, pritom, ima vreme koje gura sve u jednom pravcu i uporno i indirektno (ili ne) razbija tu harmoniju. Vreme rusi, ali vreme daje mogucnost gradnje i promene. Potrebna nam je i Senka, da izaziva, odrzava i provocira harmoniju. Ali kretanje vremena se, (ipak) srecom, ne zaboravlja.
PsyMultiverses 