Najcesce objasnjenje razloga odbijanja antidepresiva je „ne zelim da budem neko drugi, da izgubim autenticnost, da mi nesto pomaze, a ne ja sama sebi“. Antidepresiv je neko nepoznat koji nam ulazi u telo i, sto je jos strasnije, u psihu. Sasvim je fizioloska reakcija da ga se klonimo. Sasvim je neurotska reakcija da mu pripisujemo nesto sto on nije: sredstvo manipulacije i otklanjac naseg identiteta. Paradoksalno, on moze da pomogne identitetu da se izbori za svoju centralnu poziciju, da izgura Senke i Animuse, da ouce toplijim kaputom Personu koja se nasla na zavejana na nekoj planini. Nece antidepresiv nikada magicno spustiti nekoga ili razbiti tu planinu ili sneznu oluju, ali ce toplina kaputa pomoci da se malo-bolje razmisli koji put ka dole da se odabere. Jednostavno, nismo autenticniji ako smo prepusteni kompleksima. Nismo manje autenticniji ukoliko utisamo neke od njih. Isto je sa drugim lekovima i vice versa je sa dopinzima i drugim stimulantima (sem ako su tu s dobrim razlogom…). Ipak, uzimanje tog nekog nepoznatog stanara u nas dom ne moze bez poverenja, u onog koji je preporucio i u stanara sa kojim se bolje zivi ako se komunicira, razmenjuje i zna da je sve to samo dok se ne spustimo dovoljno da nam kaput vise nije potreban.
PsyMultiverses 