Paralelno sve i svasta

Uvek mi se dopadao simbol Bagua u taoizmu, onaj crno-beli krug sa belo-crnim tackama. On lepo ilustruje mnoge postavke jungijanske teorije, narocito conjuctio oppositorum (sjedinjavanje razlicitog, ima ponesto o tome u blogu o statici fatalnog para), veliko Sopstvo i neutralnost dobijene mesanjem i svetlog i tamnog. Ono sto prvo zapazamo je belo i crno, delove kruga, a i sam krug. Najredje razmisljamo paralelno: i krug i, u isto vreme, crno plus belo (nesto kao 1=1/2+1/2, kada moramo da gledamo i levo i dsno od znaka jednakosti, a da nikako ne zaboravljamo sam znak jednakosti). U zivotu cesto analogno. Vidimo delove nekoga ili, ako smo prisniji sa introspekcijom, sebe, ali dok se fiksiramo na te delove, izgubimo pomisao da je to isto neka celokupna licnost, neko ciji se centar Ja mozda malkice pomerio, ali Ja i dalje postoji. Ako fokusiramo na jedno, sve ono sto je okolo postaje mutno (ko god je radio psihofizicke eksperimente se susrei da stimulusima va receptivnog polja, ne vidimo ih, a uticu na nas… nasa paznja je manje od naseg celokupnog Ja). Ako prebacimo paznju na sve, celokupnog Nekog, moramo da ulozimo napor da se prisetimo da je On/a skup toliko oprecnih delica, uloga i nagona. Sve je to nesto kao Heisenbergovo naceo neodredjenosti: cim se fiksiramo na nesto, drugo nam se izmakne.

U odnosima sa Drugima je stoga neophodno jedinstvo kruga i onih crno-belih suza. Ja-Kompletna i Ja-U-Delicima, paralelno. Ne mogu stalno da ulazem napor da mislim da sam oba, ali mogu da sam permeabilna oboma, oba fokusa (i sve izmedju) je moguce, nijedno nije tabu. I priznajem sebi da mi se uvek ponesto izmakne. I prastam davajuci sansu da pronadjem izmaknuto. Stoga je proces individuacije ne samo linerano priblizavanje celokupnosti Sebe sa/u Svetom/u, vec je individuacija dinamicno treperenje Svega i Svega u tom Svemu, prihvatajuci da sve treperi i okolo nas.