Lako je zaljubiti se u vlastite projekcije. Nije ih lako pronaci prikacene na stvarne ljude.
Ponekad se pomalo zakace, ponekad zele da budu zakacene i Zakaceni im se prilagodjava, ponekad se nasilno lepe, ponekad naprave finu, kovalentnu vezu sa projekcijama koje stizu sa druge strane. Posle sve funkcionise do trenutka kad lepak posustane ili kada se ispod ili pored njih vidi i nesto nepoznato i ne bas srodno projekcijama. Tada pocinje pretvaranje zaljubljenosti u ljubav ili u nista ili u bes. Zaustavimo se na prvoj verziji. Ogolile se projekcije, prihvatilo se drugacije, sazrelo se dovoljno da se primeti da se nase razlicito prihvatilo od druge strane – uz glatke kompromise dâ se pronaci novi balans. Ipak, da li volimo-prihvatamo-tolerisemo-mrzimo,ali smosvesniizivimosatim Sve kod Drugoga? Koliko smo spremni da nikada necemo upoznati Drugoga? Necemo nikada upoznati ni Sebe, ali nekada to olako prihvatimo, jer nam se cini da znamo „koliko-toliko“ ko smo (sve one price o identitetu…). Ipak, Drugog cemo suditi, razumeti i uocavati bas onoliko koliko ga vidimo-primetimo-osetimo. A sta je sa svim onim meandrima iznutra (nebitno da li su mracni ili ne)? Sta cemo sa svim onim pulsiranjem identiteta kod Drugog, kada ni on/a sam/a nije odmakao/la dalje od „koliko-toliko“? Mozemo li oprostiti Drugome ono sto nam izmice kada smo sami sa sbom? Naravno da mozemo i naravno da nije moguce bez rada na Sebi – tu nema niceg novog, ali ni niceg sto pokrece na brzu akciju. Mozda bi vise pomoglo da se zapitamo da li nam je tudje, a i nase Nepoznato prebojeno nekim tamnim nijansama – mozemo li da gledamo u Nepoznato neutralno? Mozda je opasno, a mozda i nije. Mozda je to Nesvesno u Drugom ponekad otklon od onoga i sta bi se Svesno zajurilo, a mozda ta akcija Nesvesnog nema niceg zastitnickog za Drugog vec za nekog jos Nepoznatijeg? ne znamo, a kad ne znamo ne verujemo. A kad verujemo, zelimo da veujemou nesto odredjeno. Izgleda da se ne plasimo toliko Nepoznatog vec Neodredjenog. Manje se plasimo provalije za koju znamo da je tu negde nego magle koja sve menja. Dakle, mozemo li da volimo Drugog u magli? Ili jos, paradoksalno, sire, mozemo li da volimo Sebe u magli?
Evo jednog filmica o kako bi mogao da bude taj kraj bez magle:
PsyMultiverses 