Da li je individuacija neophodna? Nije. Da li ce je svaka osoba dostici tokom zivota? Ne. Da li je to neuspeh? Nije.
Nema objektivne moralnosti koja bi mogla da sudi ne-individuaciji. Ne-individuacija se desi iz razlicitih razloga. Mi ne grabimo ka individuaciji kao ka nekoj diplomi, dobitku ili medalji – ionako nema nijednog od toga, barem ne opipljivih. Uspesna individuacija oslobadja naredna pokolenja, dodaje sloj celokupnoj ljudskoj psihoevoluciji, cini nas zivot odmerenijim i harmonicnijim i vise u slozi sa unutra i spolja, ali nema nekih natprirodnih darova, post-mortem fiesti ni nirvane.
To me podseca na uobicajenu semu znacaja (ili, bolje reci, stavljanja u odgovarajuci merni sistem) doktorata (ili bilo kakvog novog, kreativnog sazrevanja i prosirivanja ljudskog znanja) u odnosu na celokupno ljudsko znanje:
Mic po mic, kao klicanje biljke, ne vidi se rast i samo odjednom nesto novo izraste. Ipak, nekada je potrebno asimilovati neko saznanje, izmetabolisati neku traumaticnu novu informaciju. nekada, jednostavno, ne moze brze. Nekada je individuacija transgeneracijski proces. Neindividuacija jedne osobe (jedinke?) odrzava porodicu (sistem).
Pacijenti cesto postavljaju pitanje sebi i terapeutu: zasto ja? Nema jedinistvenog odgovora. Jednostavno je to neko novo znanje, otkrovenje, taktika, koje treba da se asimiluje, primeni i zadrzi, sazrelo i sada je trenutak. Suvise je udaljeno od traume koja je probudila ili nahranila kompleks, pa sada on moze da se stavi na dijetu ili da mu se prispava. Ili bi necinjenje nicega produbilo kompleks i neuspeh njegovog prevazilazenja bi bio nepobitan. Nova generacija je spremnija od one predhodne. E sad zasto samo neko iz nove generacije je spreman da radi na prevazilazenju izazova, na smirivanje vulnaske erupcije komeplsa i njeno pretvaranje u plodno zemljiste? zasto neko da, a neko ne? Uglavnom tu, pored silina kompleksa, odlucuje i sposobnost odrzavanja granica. Ukoliko su prejake granice, kompleks se ne odradjuje nego prebacaju drugome. Ukoliko su preslabe, kompleks preplavi i tada se gleda izazovu (kompleksu) u oci, pa sta bude. Osim granica koje su neka vrsta receptibilnosti osobe za tananosti onog sto je okruzuje, postopji i sposobnost da nesto odradi, neka posebna vrsta spremnosti. Licnost tu igra znacajnu ulogu, a iskustva iz detinjstva je modifikuju donekle, ali ne potpuno. U medjuvremenu, izazov sam takav kakav je , takodje oblikuje osobu. Identitet uzima u obzir i prepreke.
Ono sto bi se moglo prebrzo zakljuciti je da jacina (silina) kompleksa znaci da ce se nesto s njim uraditi. Ipak, nekada su trasngeneracijski jazovi preduboki. Nesto se oseca, ali se ne dâ opipati. Ne moze svako otvori vrata onom „najterapeutskijem“ obliku depresije – transformirajucem.
Naravno, nije isto individuacija i prevazilazenje kompleksa. Svako ima svoje slabe tacke, svoj „algoritam“, izazovi su licni i nisu sve redji sto vise napredujemo (vise kao u video-igrici: novi nivo – veci i siljatozubatiji protivnik). Ipak, ne ide jedno bez drugog. Ono sto da zakociti proces je uporedjivanje sebe sa drugima koji nisu ono „ja“ iz „zasto ja?“. Onaj koji, iz bilo kojeg razloga, ne prolazi kroz iste teskobe, sumnje i napetosti, ne znaci da je izuzet, slabiji, srecniji ili bilo sta drugo. On je, naprosto, Drugi i to nije njegova (njena) prica.
PsyMultiverses 