Najcesce, kada se bunimo i ljutimo i zalimo se na nekoga bliskog, uleti i fraza „ne razume me“. Svi zelimo da budemo jasni Drugom, da taj neko Drugi zna sta nam je potrebno i sta nas povredjuje. O tome je bilo vise price o blogovima o fuziji i statici fatalnog para cije ne-dostignuce nas cesto frustrira i dovodi do ocaja.
No, zelimo li, zbilja, da budemo sasvim transparentni Drugome? … Jer to i jeste razumevanje – shvtanje kako Drugi razume. Mnogi mogu da nadju pravu meru. Mnogi se nalaze bez dovoljno razumevanje. Pitanje, postoje li i oni koji pate od viska razumevnja od strane okoline?
Previse transparentnosti moze da znaci da nas Drugi vidi onakvim kakvim smo, ili, sto je jos „potencijalno opasnije“, da nas vidi bolje od nas. A to znaci – nepoznato. A nepoznato uglavno, krajnje nedemokratski, povezujemo sa losim za nas (vrijanta super za nas i neutralno se, uglavnom, gubi – pesimizam je cesto magijska odbrana („bolje da se ne razocaram i da se pripremim“, sto cesto znaci „da budem anksiozna i sad, a potencijalno i posle, ali posle mozda manje jako“, drugim recima, cini nam se uvek da je 1+ 1 < 0 + 2….)).
Kakve su odbrane moguce? Narvno, ima onih jednostavnijih: negiranja, otudjivanja, zamazivanja ociju, insistiranju na suprotnom i slicno, ali postoji jedna sasvim sofisticirana: ja cu leciti druge. Ukoliko lecim druge i znam sve o odbranama, ja cu moci da: a) primetim kod sebe ukoliko koristim odbranu, pa cu reagovati, b) ne primetim kod sebe, a sebi argumentujem da dovoljno imam teoretskog znanja, oa dakle nije to odbrana sto percipiram, c) zagubim se, sakrijem ili ususkam u prostoru drugoga, pa samim tim, to nesto sto osetim isprojektujem na konkretni proces koji se desava u odnosu na drugog. Ima, svakako, jos mnogih varijanti, ali mi se cini da je varijanta b) poprilicno cesta. Naravno, osoba ne mora da bude neophodno terapeut (bilo koje vrste), dovoljno je svesno prihvatanje uloge onog koji spasava druge. Savrseno mesto za skrivanje od Droga je u Drugome.
PsyMultiverses 