Kontrolisanje razumevanjem

Photo by Tomasz Filipek on Pexels.com

U sprezi sa predhodnim postom, moze li to razumevanje Drugog da zaista bude opasno? Da li razumevajuci Drugoga mozemo da ga povredimo? Bilo je vec price o izazovima i stetnim posledicama hiperempatije. Razumevanje drugog ima karakteristike empatije, ali ima jedan sloj svesnosti i akcije koji empatija nema neophodno (moze, a ne mora). Dakle, razumemo Drugoga, pa mu to i kazemo. I onda?

Onda se desi svasta sto zavisi od bezbrojnih faktora, ali moze se svesti na jedno: onaj se prihvata (trpi?) razumevanje ne zna koliko ga onaj drugi razume. Mozda ne zna nijedan, mozda nije ni bitno, ali blaga nejednakost se uspostvalja. Nejednakost nije identicno sa lose. Ona moze i horizontalna i vertikalna i sferna i apstraktna, ali nije jednakost u pogledu parametra razumevnje jedne od dve osobe. I po tom parametru, balans se mora ponovo pronaci, obostrano spontano i lako, ili, za shvacenog uz oprez, ili, iz ugla onog koji razume, uz mogucnost brzog shvatanja i predvidjanja narednih (re)akcija ili bilo kako drugacije. Da bi se prihvatilo da se ta nova harmonija (ili, naprosto, balans) uspostavi, potrebno je poverenje. Potrebna je i nesklonost sklizavanju u kompleks gurua. Potrebne su reci.

Moze li osoba koja ponudi razumevanje drugoj osobi da nesvesno pocne da je kontrolise? Na primer u ljubavnom odnosu, jedna osoba „cita“ drugu lakse nego obratno. To citanje moze da bude korisno, ali i da sluzi manipulaciji. Zamislimo sad primer da osoba koja dobro „cita“ zna da ima izvesnu nadmoc i ne zeli da je iskoristi, jednostavno, to se protivi slobodi ljubavi i partnerskog odnosa. To bi znacilo da, kada se nadje pred bitnom i relativno hitnom situacijom koju procita pre drugoga, treba da iskomunicira. Ta komunikacija otvara razna vrata (druga osoba se oseti nemocnom, nesigurnom, isprojektuje uz bes to, zahvalna, zainteresovana da nauci i slicno i sasvim neslicno) – potrebna jezrela razmena, imam nesto sto je tvoje i dajem ti bez da trazim nesto zauzvrat i bez da to menja nas odnos. Ok, prodje jednom, dvaput, ali ako se ponavlja? Jedna osoba vodi/uci drugu? Jedna osoba i pored dobrih namera se pretvori u onu sto daje, a ona druga osoba postane ona koja duguje. kako se iskobeljati iz ovoga?

Mozemo li da prihvatimo oscilacije nase samosvesnosti? Naravno da nas drugi ne poznaju vise od nas, ali nam se tako cini, jer smo skoncentrisani na neke konkretne situacije. Isto je sigurno da nemamo nepostojece granice i da nisu samo one odgovorne za tu otvorenost drugome – granice postoje za mnoge situacije, ali ovde konkretno su nesto tanje. Sta to znaci? To znaci da nam je partner (ili druga bliska osoba) pomogao, ali ne time sto nas je razumeo, vec time sto je opipao kompleks. ima nesto sto nam je senka prekrila, ima nesto sto treba da nas zaintresuje. Dakle, Drugi ce nas kontrolisati ako mu damo onaj pristup kompleksu koji ne dozvoljavamo samom sebi. Kada Drugi postane otkrivac simpotoma, a ne lek, postacemo mi lekoviti za same sebe ( i nesto obratno od toga za druge…).

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s