PsyMultiverses

Ovo je poprilicno intrigantno pitanje. Razna su razmatranja, misaoni eksperimenti, a i pokoji neuronaucni, koji se bave slobodnom voljom. Ipak, najcesca testiranja slobodne volje (odluke, izbori, verovanja) imaju za supstrat Svesno i (podosta) Nesvesno(g). Sta se desava u instinktivnim reakcijama? Telo izmice besnom dlanu ili brzom vepru – ko tu odlucuje? Slobodna volja, ima li ona vremena da se umesa, uzjoguni ili naprosto posmatra aktivno sta se desava u trenutku prezivljavanja? Ili je to unutrasnji program koji prebrise i preskoci sve druge, onaj koji se ne dovodi u pitanje, crveno dugme? Iskljuci li Nesvesno Svest koja bi ometala instinkt i Telo? Drugim recima, vreme stane. Postoji samo pokusaj spasa. Namerni blockout svesti? Licno Nesvesno se isto blokira ili postane utisano Kolektivnim Nesvesnim?

Sta ako se suicidalna osoba zadesi u sasvim neplaniranom i prebrzom razvoju opasne situacije? Da li je suicidalnost samo svesna? Da li nesvesno moze biti suicidalno? LIcno Nesvesno ili Licno pojacano Kolektivnim? Kolektivno nesvesno, nije li sasvim nesuicidalno? Nesvesno (uopsteno) zna svasta, i ono buduce i ono davno i ono sto nije ni dobro ni lose. Da li bi se Nesvesno Licno, a pogotivu Kolektivno, usudilo da deluje bez instrukcije Svesnog? Mozda Licno Nesvesno moze da odradi necujne i zamaskirane zelje Svesnog koje ni Svesno ne priznaje, mozda moze da se nadje u opasnim situacijama kako bi poguralo Svesno da se izrazi? Ipak, moze li da sledi nameri Svesnog pre kairos-momenta? Sto bi znacilo: ono sto sam mislila ili znala da zelim je bilo moje Proslo ja, u mom ovom ovde Ja, mogu li ja da se oslanjam na Proslo Ja, jer moje Sadasnje Ja je na trenutak ugaseno. Znaci, u tom sada-ovde (kairos-nestabilnom) momentu moje Vecno Ja se oslanja na Prosla Ja (prosla hronos ja), ali ne na Sadasnje ja ili linearni-protok-vremena-Ja- u prevodu Kolektivno Nesvesno je prekopisalo Svesno i Licno Nesvesno i samim tim odradjuje ono najarhaicnije, gde je najmanja sansa pogreske : Telo prezivljava. Sadasnje Ja se reaktiviralo, mozda ganuto ovim, mozda prenerazeno, a mozda izuzetno razocarano ili ljuto. U svakom slucaju, slobodna volja nije mogla bez Svesnog. Ili jos preciznije: Slobodna volja ne moze bez Svesnog i Licnog Nesvesnog.

Sta da radimo kada odjednom nesto razumemo (posebno ako je povezano sa Drugim), ali nije pravi trenutak. Drzimo to u sebi, mozda tri sekunde, mozda dva dana, mozda pedeset godina. Da li su i te tri sekunde (i ostali vremenski intervali), zapravo, tri sekunde lazi? Mi znamo sta smo shvatili, ali to ne iskazujemo. E, sad, to je problem u raznim svakdnevnim situacijama, ali na seansi kod psihoterapeuta se problem malo usloznjava. Transparentnost je, kao i neutralnost, neophodna. Verovati terapeutu je bitnije od verovati pacijentu. On je taj koji je u odnosu sa samim sobom koji je nekad pun nepoverenja i losih iskustava. Nije naivno tek tako se otvoriti nekom drugom, posebno ukoliko bas tom nekom je potrebno reci ono najbolnije i najranjivije. To poverenje se stice polako i na osnovu njega, mogucnost autopoverenja ima sanse da se rodi. Ipak, postoje neke zamke. Jedna od njih je da li terapeut nesto „vidi“ i ne kaze to pacijentu, ili barem nekaze odmah? Da li ceka pogodan trenutak? Da li ceka da se uveri da je u pravu? Da li nece da se istrci prebrzo ako nije sigurna/siguran? Sve su to ljudske reakcije, ali kako verovati nekom ko mozda zna o nama vise od nas samih? I sta da ucini teraput – da cim oseti nesto, da odmah to podeli? Cim poveze neke price i neke komentare i neke snove, da ih odmah izlozi? Da ceka pogodan moment i da prihvati teret ne-kazivanja? Da kaze da ima neki osecaj-ideju-intuiciju, ali da je prerano da je podeli (ovo i ne zvuci toliko lose kao pristup)? Ili, naprosto, da prihvati da 100%-no poverenje ne postoji, da analizant ili pacijent mora da nauci da veruje dovoljno, ali ne savrseno. Da se podseti da ce uvek, ma koliko radio/radila na sebi, biti neka nedokuciva senka i neke sumnje. I da prezivi, da prezivi <100% (mnogo manje, negde izmedju 65% i 80%) poverenje, da izdrzi ljudsku prirodu ispred sebe i u sebi. Da prihvati nesavrsenost?

Bilo kakvi redukcionizmi, rasparcavanje su cesto banalizacija neke stvari, entiteta, pojave, ideje, situacije – znamo da nesto zanemarujemo, ali moramo nekako da ostvarimo odnos sa pojavom , idejom (itd.) i da odnekud pocnemo. Ono sto je strasnije je da, vremenom, pocne da se gubi granica (ionako vestacki postavljena kako bi se odnekud, cesto randomizirano, ili najlbize ili najpoznatije ili najatraktivnije, krenulo) izmedju parcica, manjih ili vecih, pa se umisli da je redukovano zapravo jednoko velikom Sve. A moze i obratno, da se tvrdoglavo drzi sveukupnog, kako se ne bi oslabilo nekim preispitivanjima, losim odabirom redukovanog ili iz anksioznosti odabira odakle krenuti. Ono sto me ovde intrigira je nasa sposobnost da posmatramo i deljivo i nedeljivo u isto vreme. Ne moramo da odabiramo strane. Mozemo sve. I 1 i . I 1 i 1000000. I 0.1 i 1. Mozemo da zamislimo 0 i 1. Sve ovo zvuci apstraktno. Zapravo je isto ilustracija ovoga o cemu pricam. Nesto veliko i nedeljivo nam je isto pojmljivo kao i nesto u beskraj usitnjeno. Atom, na primer, je lako vizuelizovati i zastati na njegovoj velicini. Znamo za neutrone, elektrone itd. Ipak, mozemo da pojmimo i atom i njegovu strukturu. Isto za celiju ili organi ili ljudsko bice ili planetu. Potreban nam je ulaz za odnos sa necim i potrebna nam je mogucnost izlaza, adpatacije i promene.

Kako je sa psihom? Postoji jedno objedinjujuce Ja i sa njim se identifikujemo. Ipak, ima i svih onih delova i redukcija od Ja – silni kompleksi, razne senke i raznoliki Animusi (Anime). Ako gledamo kroz vreme je slicno. Ima toliko raznih etapa Ja kroz vreme, raznih zaokreta koji su se desili ili ce se desiti u tom mom Ja, ali sam i dalje Ja. Kako onda da se pristupi razumevanju tog Ja koje u objedinjavajucoj formi ne funkcionise, a opet ne funkcionise bas zato sto je neki redukovani deo preuzeo vodjstvo? Drugacije receno, zar se borimo za kompletnost iduci u redukciju? Pa da. Ipak, ne idemo sami. Imamo Arijaninu crvenu vrpcu u rukama. Dok se upustamo u mracne pecine Nekije, znamo i dalje odakle smo krenuli i kako da izadjemo ako nam zatreba malo dnevne svetlosti. Mozemo da ulazimo vise puta i da se vracamo, mozemo jednom i da, umorni, sacekamo na sledece putovanje, a mozemo i samo da nastavimo. Sve opcije su moguce. Jedini uslov – ne ispustati vrpcu koja nas povezuje sa kompletnim Ja. Moze, naravno, i to (sve uvek moze), ali traganje u mraku Nekije je poprilicno dugi i iscrpljujuci posao, a oci se lako zaborave svetlost. Dakle, tu se redukovano pomesa sa Svim. U jednoj drugoj analogiji, Um i Telo ponekad ne funkcionisu i samo gledati s holisticke visine da nesto ne radi nije dovoljno. Mora se skliznuti u ponore, u preciznosti, u mrak. Celo ide u delove i delovi se ponovo povezu sa Celim. Kao klupko vunice, odnekud se mora uci i poceti. Celo je vunica. Ideja vunice je oba.

Slicno kao u prici o Senci i njenim cesticama (talasima?), i Telo je vrlo kairos-podeseno. Drugim recima, Telo je ovde i sada. Ima nesto je u ovom trenutku neshvatljivo, neprobojno ili preteskobno – Telo reaguje. Ono ima pozamasnu biblioteku ili, preciznije bi bilo to nazvati, iskustvoteku. Stimulus odnekud upozorava: mozes da ne stignes prva na cilj, mozes da uopste ne stignes na cilj, mozes da kazes kojesta, moze neko ponovo da te gurne, mozes da se nadjes u polozaju u kojem te je lako zarobiti ili silovati – bezbroj „moze“- bezbroj izbora. Um ne uspeva sve da ih odradi, neki su jasno nepodobni, pa je izbor izmedju „mozes“ i „ne mozes“ brz – na primer, izbor da se ne dopusti ostanak u lezecem polozaju kada se nasilnik sprema da skoci (karikaturiram scenu, naravno). No, ima toliko tih koji ce samo pojacati ambivalenciju. Ako ne nastavim da se borim za sebe, izdacu sebe, ali je izazov prevelik i bojim se. Ako ne pobedim, bicu frustrirana, ali ako odustanem, podsmevacu se sebi, ako prozborim nesto sto je, po meni, pravedno, ali ne odgovara drugima u mom okruzenju, hocu li uspeti da argumentujem svoje reci. Previse gustog saobracaja za um koji je vec prebukiran, jer svaka opcija nosi u sebe svesne i nesvesne uspomene, stara i akumulirana osecanja, realisticna i kompleksima-uzurpirana predvidjanja buducnosti. Previse razlicitih vremena koja produzavaju repetitivnost kairos-momenta i zaglavljuju licno hronos-vreme koje ne ceka opste hronos-vreme. telo uskace. Njemu sva ta hronos-vremena nista ne znace. On samo u jednom trenutku prevlada taj anksiozno-zamrseni Um i dela. Dela iz svoje iskustvoteke. Zagusi, zaboli, padne, izgubi – jednom recu sabotira, preuzme na sebe teret neuspeha i bola. Napravi diverziju. Um ne mora vise da odlucuje. Telo je odradilo sve. I nastavlja iznova i iznova koliko treba. Telo stiti Um (jesu jedno, ali nisu isti). Um mu se ne zahvaljuje, vec prihvata njegovo preuzimanje odgovornosti. Njemu je svejedno. On je u kairosu. Ajon-vreme ga samo drzi da odradjuje stvari za Um. Kairos-vreme je trenutna kacija. Hronos-vreme je samo zapis iskustva u iskustvoteci. Ipak, Um zna.

Koncept Senke, svega onog mracnog sto je odraz nas, ali nam je iza ledja, pa ga ne vidimo, nije nista novo. Znamo dobro da ima nesto sto ne znamo dobro. Ako ne znamo da ne znamo, Senka je fino odradila svoj posao zastite. Jer Senka stiti. Senka stiti kao sve sto je u nama, sve nase instance, delici, odrazi, redukcije i generalizacije, sve sto je deo nas i sto nas cini Nas, sve sto ne moze bez nas da se naziva Mi, sve to nas stiti. Stiti, jer samo zato postoji, kao jedan od bezbrojnih niti, cestica i zavrtanja oklopa koje gradimo od kada smo instinktivno shvatili znacaj amniotske kese. I tako, Senka stiti, bezglavo, bezmoralno, neutralno, samo stiti. I skuplja kao svoje verne placenike sve ono sto ne bismo po dnevnom svetlu odabrali da nas stiti: sve ono sto ne bismo nikad povezali sa nama samima. Ja zavidna? Nikad! Ja agresivna? Nikako. I slicno… I jos mnogo gore, a, opet, tako ljudski.

E sad, sve je to Senka. Ipak, ako je ta Senka je nase nalicje, da li je ona samo moj Mister Hyde? Ista ja, samo zla (kako bih sacuvala „mene dobru“)? Kao onaj gradonacelnik sa dva lica iz Betmena? Ili nismo bas u svemu komaptibilne, ta moja mracna strana i Ja? Koliko godina ima ta Senka dok nas stiti? Ima li ona samo jedan uzrast ili se i to menja? da li je Sneka jedna ili ima vise Senki?

Tu se stvari komplikuju, jer Senka je sacinjena od onih nasih oklopa koji su se sagradili u trenucima kada je bilo tesko, kada je trebalo reagovati, kada se moralo spasiti. I tu se zaglavilo, skamenilo – jednostavno to iskustvo je bilo korisno i upisalo se u nepreglednu datoteku iskustava za „ne trebati“ ili „za posle“. I tu se zavrsila ontogenija. Ta cestica Senke ima taj i taj uzrast. I ima bezbroj tih cestica-placenika koje ce se dati u akciju kad zatreba, svaka sa svojim uzrastom. Razliciti ce se kompleksi upaliti u nekim krizama, i ti razliciti ce kompleksi imati razliciti energiju i povezati se sa nekim drugim razlicitim arsenalom iz Senkine neiscrpno bogate ponude kako bi se odreagovalo na krizu. Kompleks datira od ranije, ali je on svestan da Ja postoji i sada, da se Ja menja. Senka to ne vidi. U njoj je vreme kairos, sada, uvek sada. I tako odjednom odreagujemo na nesto sto nas je bocnulo uz neku detinjsto-jogunastu reakciju, ili uz tinjedzerski razulareni bes – i iznenadimo se. Otkud sad to meni? Ja sam odrasla. Ja mozda, ali ne sve sto je u Meni – tu je obilje uzrasta…

Ne treba nikad zanemariti kompleksnost osecanja trudne zene koja je bila zlostavljana (seksualno pre svega, ali i na druge nacine) u detinjstvu ili ranoj mladosti od, najcesce, muskarca, koja saznaje da je njeno nerodjeno dete decak. Koliko se tu emocija mesa! Postoji nada da ce ovaj decak biti drukciji, biti neka vrsta popravka onog neprijatnog smestenog i generalizovanog u ideji muskarca – misija je: ispravka, popravka, nova prica. Onda, strah da je stvoreno jos jedno musko bice i detetu se pripisuje uloga buduceg nasilnika. Pa konflikt: dete se vec voli – dakle, mocicu da volim jednog muskarca bez straha – misija sopstvenog izazova, nove sanse, ali i ambivelentnosti – hocu li uspeti? Onda, tu se onda umesa i izdaja – ukoliko volim musko bice, ponistavam li sopstevnu traumu? Sva ova pitanja ukljucuju projekciju – dajemo drugom nesto od nas, bez da znamo da li je zbilja tako (u ovom slucaju znamo da nije u tom trenutku, vec smo u odnosu sa fantazijom necega iz buducnosti) – naravno, radi se o mehanizmu odbrane, spremamo se za objasnjenje samoj sebi, zastitu svog Ja koje je, verovatno, dosta radilo na svojoj integraciji. pa, onda stizu oitanja koja nemaju veze sa objektom – preispitivanje sopstvenog kapaciteta da se voli neko, pa jos musko. Mogu li voleti? Hocu li biti dobra majka? Hocu li biti kontaminirana ovim mislima? Naravno, ima jos desetina, a i vise razlicitih kombinacija, analogija, anksioznih ruminacija i pretpostavki. Nekada i nema nicega, i to ne, jer je sve jasno, vec sto je sve bolno i lakse izbeci, ostaviti proslost sto dalje, dosta nas je ugrozavala.

Nijedna opcija nije ni dobra ni losa, nijedna misao nije ni dobra ni losa, nijedno osecanje nije ni dobro ni lose – potrebno je ne izbegavati pitanja predstave koje majka pravi u trenutku saznanja pola svog deteta, ne samo zbog ove situacije (slicno je sa zenama zlostavljanim od strane majki koje saznaju da nose zensko dete u sebi, sa zenama koje imaju jak kompleks inferiornosti zbog svog pola, sa raznim drugim komplikovanim odnosima u disfunkcionalnim ili manje funkcionalnim porodicama). Pol je prva jasna informacija koje nam dete daje samo (verovatno ce biti mnogo varijacija na ovaj tekst kada se ljudi budi vise mesali u odabir svog potomstva u buducnosti, sto se vec sve vise desava – tu postoji i odgovornost izbora, odgovornost odluke pola (ili neke druge odlike) za nekog drugog). Odjednom se treba povinovati jednoj novoj istini. Svasta se pomesa, buducnost i proslost se stope, Svesno filtrira nesvesno, Nesvesno probija kroz snove i nehoticne radnje. Nista nije ni dobro ni lose, ali je potrebmo da ne bude neizrecivo, neprijatno, izbegavano, sramotno, sakriveno iza reci „delikatno“ i „licno“. Kada je pitano, preispitano i kada je ponudjena dobronamerna (bez osudjivanja i nesvesnog mesanja kontratransfernih uljeza) mogucnost razmena, onda moze da se pusti spontanosti odnosa. Jer spontanost nije imati tabue i pustati akciju da se sama odbija. Ona je imati sve opcije i pustati akciju da se sama odvija.

A naravno, uz svu ovu pricu ide i ona o misiji… Jer tam decaku ce biti udobnije da se rodi bez tudjeg tovara na grudima…

Ja se identifikujem sa mojim identitetom, onim trajnim u meni, ono sto uvek mogu, i pored svih promena, da prepoznam kao Ja. Sta se desava kada dozivim neku krizu, neki bol, neko iskusenje, kada se izgubim? Ja pati – razlozi i mehanizmi su brojni: kompleksi aktivirani, pomracenja senkama kompleksa ili sveopstom Senkom, upliv tudje energije i njeno aktiviranje mojih spektara svetlosti. I tada treba da se iskobeljam iz tog stanja. Jasno mi je da moje ja trpi, da sam Ja i dalje, manje-vise Ja, ali nije prijatno, a nekad i bas boli. Mogu da identifikujem problem, da ga razumem, analiziram i preraspodelim svoju energiju. To cinim sama ili sa psihoterapeutom. Uglavnom radi, ali uglavnom mora da se prihvati da je neophodan katalizator vreme u jasnoj dozi i momentu aplikacije. Mene sad ovde zanima sta se desava kada je centar Ja toliko mracan, izgubljen u sumi bez jasnih oznaka, pode naletima kise ili leda i mora da se ogrne toplim i nepromocivim cebetom antidepresiva, kisobranom anksiolitika ili nepomicnom, ali neprobojnom kolibom antipsihotika. Oni ce mu pomoci da hoda, da se ugreje ili bar da je na sigurnom. Moci ce da nastavi pohod kroz sumu, ili ce bar da sedi u kolibi dok se ne ugreje dovoljno. Sta Ja tada radi? Da li Ja prihvata cebe i ostalo? Da li ja misli da ga oni menjaju? Da li ga stvarno menjaju? Koliba hoce da bude toliko nepromociva da ju je tesko otvoriti, a i tesko je usuditi se da se izadje iz nje i proveri da li je oluja prestala. Kisobran se ponekad ne ispusta iz ruku, torbe, daje osecaj sigurnosti, za svaki slucaj, ako kisa dodje nenadano i nase noge nisu dovoljno brze (znaci ima neke sumnje u Ja). A cebe? Pa, cebe je toplo, ali treba ga nositi (a poneko cebe nas cini manje estetskim, mada kad stignemo do znacaja izgleda pred drugim, znaci da smo verovatno vec blizu izlaska iz sume). Ni u jednom slucaju ni cebe ni kisobran ni koliba nisu Ja. Ponekad je duze hladno i ponekad su duze potrebni. Ponekad se daju zbaciti brzo. ponekad se vidi da i ne greju bas toliko koliko su nam noge brze. Oni su tu da pomognu. I oni su objekti koji ce preziveti nase odbacivanje kada nam ne budu vise potrebni. Na name je da hodamo (ili se grejemo i skupljamo energiju) dok nas greju kako bismo posle imali vis epoverenja u nase noge. Nije da ne mozemo samo, ali cemu smrzavanje, kad ta energija moze da se iskoristi za hodanje…

Zasto se prave dece je preopsirna i nikad dok kraja dokuciva tema. Nekada je to spontan proces, nekada nema preispitivanja, a bas bi bilo dobro da ga ima, a ponekad se roditelji izgube u potrebama da sve iskontrolisu i razumeju. Ono sto me zanima sada i ovde je misija koju roditelji daju jos neredjenoj deci. Ponekad se ta misija iskristalise posle rodjenja, ali cesce je njen zacetak vezan za njegovo fizicki pocetak bivstovanja, a najcesce je postojala i pre nego sto je stvarno dete zaceto. Drugim recima, psihicka predstava deteta je pocetak detetovog bivstvovanja (kako ne bih upotrebila rec „zivota“). I tu krece akumulacija energije, prizivanje starih komeplksa, delegacija onog sto je previse, ulaganja u buducnost. Ideja o detetu se pre organskog deteta natovari zeljama, nadama, mastarijama. Mnoge od njih funkcionisu kao udobno gnezdo – detetova psiha stize u toplo okruzenje -energetski (u smislu psihicke energije) docek postoji. Naravno i nazalost, posoje i druge price. Nevezano sada za roditeljsku dobronamernost (vecu, manju, nedokucivu), sa svim koliko-toliko dobrim namerama koje imaju empatsku vrednost, postoji i klica roditeljske psihe, a nesto i njegove samoljubavi i njegovih/njenih/njihovih ego-zelja za popravkom, realizacijom, promenom i zastitom. I tako dete ponese i donese i nesto misije, nesto ocekivanja, nesto pritisaka. nekada je misija da se da smisao roditeljskom zivotu, nekada da izokrene tok zivota, nekada da spreci roditelje da nastave predhodni zivot ili da poprave zivot koji je preziveo iskusenje.I ond adete nosi nesto sto nije njegovo. I onda dete sve vreme pokusava da odradi misiju, da je zadovolji, ali ne zna bas tacno sta mu je misija. nekada otkrije, nekada ne trazi, nekada se boji otkrica, nekada je kasno, nekada je strah od poraza prejak.

Dete mora da se izbori za zivot bez tudje misije, cak i ako roditelj ne saradjuje (uglavnom ne prepoznaje, ne moze da prepozna – otuda i potreba da ga neko drugi spasava). I tu dete moze da uleti u klopku, da prepozna u roditeljima nekadasnju decu, njihov decji deo kome treba roditelj. Roditelji rode decu kako bi ima deca bili roditelji koje nisu imali. Roditelj se vec oseca krivim da nije dobar roditelj, onda ta krivica otezava i uslovljava dete da bude dobar roditelj svom roditelju. I sve se zamrsi. I na kraju neko mora da prozbori: „Necu misiju koja nije moja! Hocu da vreme ide unapred, a ne unazad!“ A te reci kostaju, oslobadjaju, ali i kostaju. Ne mogu se reci ako se nema neka licna misija – a to je vec druga prica. Mozemo li odbaciti tudju misiju i staviti svoju kao prioritet? Mozemo li se voleti od trenutka kad smo mi mi , a ne kad smo onos to je savljeno u nas. I opet koliko nas to sto je stavljeno u nas cini nama i mozemo ga identifikovati i odbaciti. U teoriji, roditelj je taj koji podnosi odbacivanje i prepusta se toku vremena. mozemo li se i mi sinhronizovati sa tim, cak i ako roditelj odbacuje vreme? Mozemo li izbeci zamku zrtve i odabrati linearnost vremena?

U pronicljivoj knjizi bogatoj u asocijacijama i pretpostavkama, „Homo Deusa“ Juvela Noe Hararija, koja me je veoma zaintrigirala i u kojoj sam uzivala, pstoji jedna ogromna rupa nesvesnog. To nije nista novo, mnogo naucnici i mislioci, pa cak i pshoterapeuti koji su se vodili anglosaksonskim razmisljanjem poznog XX veka ne stede mnogo nesvesno svojih, redje kritika, a cesce (svesnog?) zaobilazenja. To ne umanjuje zadovoljstvo ovom knjigom, ali sam se pitala u kom trenutku se razilazimo, sta je to sto je drugacije u Hararijevom posmatranju Ja. On se poziva na izuzetnog neuronaucnika Majka Gazanigu i njegova istrazivanja o razlikama desene i leve hemisfere. Gazaniga smesta svest koju naziva interpretator, a Harira to „uliruje“ zoveci ga Pripodevacko Ja, koja daje smisao-dozivljaj jedinstva svesti. Kognitivni i bihejvioristicki neuronaucnice tragaju za vezom hardvera (mozga) i softvera (uma) – ovi rezultati su svakako znacajno. Ipak, ono sto mi upada u oci je podela Ja na dva Ja: to Ja koje pripoveda, daje smisao, bjedinjuje i ono Ja koje dozivljava. To mi lici na Ja-Chronos i Ja-Kairos iz jednog od ranijih postova. Fali Ja-Aion! To je Ja koje je stalno, koje nije vece ni manje od ovih drugih Ja. Naravno, ovo nije neka neuronaucna paralela Svetom Trojstvu (mada lici sada dok ovo pisem), vec deo kontinuiteta: Ja u trenutku (dozivljavam, imam svest o trenutnom vremenu), Ja koja dajem vremensku orijentaciju tome (Ja pre, Ja sada, Ja posle) i Ja-trajanje, Ja-uvek (i tu je kvaka, to je ono sto objedinjuje, a ne Ja-interpretator, interepretator interpretira, prevodi iz sakadicnih-diskretnih dozivaljaja u kontinuirane, nesto kao Furijeva transformacija – objedinitelj je onaj koji moze da uskoci u Pre ili Posle, jer nema barijera). Ja-uvek ne moze bez Nesvesnog, jer bi preopteretilo Svest. Tako da Harari ne gresi, jer on uzimao za pocetni postulat: nema Nesvesnog. Ali ako ima Nesvesnog, ima i Identiteta.

Od koga trazimo pomoc? Od onoga koji je ima ili od onoga koji ju je vec primenio na sebi i videli smo da ima rezultata? Ako nam se cini da smo neizlecivi, sta cemo uraditi? Odustati, ili pokusati jos jednom? Recimo da pokusamo – da nasu beskrajnu tegobu konfrontiramo, unistimo, smanjimo, zatresemo, zaboravimo, prihvatimo, sta god, ali samo da iz beskrajnost dobije bar neki ugao ili ivicu. Za savrseni bol trazimo – savrsenog terapeuta. Savrseni, jer moze da nas razume, da nas vodi, da nas pusti, da nas izleci. Savrseno. Jedino sto ne postoji. Ako je zbilja toliko savrsen, on je u svemu izleciv. Da bi bio od sveg aizleciv i imao neku panaceu za nas, mora da ima panaceu i za sebe . Drugim recima, savrseni terapeut ne umire. Ali, terapeuti umiru. Znaci, nisu bas toliko savrseni. Znaci lazu nas kada kazu da mogu da pomognu. Nisu svemocni, moj bol je mocniji od njih. Znaci nista. Da trazim nekog drugog, mozda ipak svemocnog? Ili da testiram ovog/ovu ovde? Da mu/joj saspem istinu da nije svemocan. I ako odgovori da jeste: pobedjujem, jer laze i mogu da ostanem mirna u svojoj nemoci i teskobi (ipak je tacna prvobitna hipoteza: nisam izleciva). Ako odgovori da nije: pobedjujem (sta ce mi takav ili takva, nemocan, pa i sama sam!) – mogu da je/ga odbacim, jer me je lagao dajuci mi nadu da sam izleciva. Kako sad ostati sa tim terapeutom koji tako lako priznaje nemoc? A cak i ne nudi da ode. I tu je odluka. Samo odbaciti (u ciklusima), pothranjivati neizlecivost svoje psihe (i sta vec ide uz to) ili samo prihvatiti tu limitiranu, ali ocito transparentu pomoc. Dajem ti sta imam, cak i ako nije dovoljno, pokrenuce nesto, a pa cemo od tog nesto videti sta dalje. Saradjivacemo sa vremenom i sa razmenom reci i utisaka. Necu ti ja dati svu moc, jer je nemam, ali ima neko ko je mozda ima: nas odnos.