Sta da radimo kada odjednom nesto razumemo (posebno ako je povezano sa Drugim), ali nije pravi trenutak. Drzimo to u sebi, mozda tri sekunde, mozda dva dana, mozda pedeset godina. Da li su i te tri sekunde (i ostali vremenski intervali), zapravo, tri sekunde lazi? Mi znamo sta smo shvatili, ali to ne iskazujemo. E, sad, to je problem u raznim svakdnevnim situacijama, ali na seansi kod psihoterapeuta se problem malo usloznjava. Transparentnost je, kao i neutralnost, neophodna. Verovati terapeutu je bitnije od verovati pacijentu. On je taj koji je u odnosu sa samim sobom koji je nekad pun nepoverenja i losih iskustava. Nije naivno tek tako se otvoriti nekom drugom, posebno ukoliko bas tom nekom je potrebno reci ono najbolnije i najranjivije. To poverenje se stice polako i na osnovu njega, mogucnost autopoverenja ima sanse da se rodi. Ipak, postoje neke zamke. Jedna od njih je da li terapeut nesto „vidi“ i ne kaze to pacijentu, ili barem nekaze odmah? Da li ceka pogodan trenutak? Da li ceka da se uveri da je u pravu? Da li nece da se istrci prebrzo ako nije sigurna/siguran? Sve su to ljudske reakcije, ali kako verovati nekom ko mozda zna o nama vise od nas samih? I sta da ucini teraput – da cim oseti nesto, da odmah to podeli? Cim poveze neke price i neke komentare i neke snove, da ih odmah izlozi? Da ceka pogodan moment i da prihvati teret ne-kazivanja? Da kaze da ima neki osecaj-ideju-intuiciju, ali da je prerano da je podeli (ovo i ne zvuci toliko lose kao pristup)? Ili, naprosto, da prihvati da 100%-no poverenje ne postoji, da analizant ili pacijent mora da nauci da veruje dovoljno, ali ne savrseno. Da se podseti da ce uvek, ma koliko radio/radila na sebi, biti neka nedokuciva senka i neke sumnje. I da prezivi, da prezivi <100% (mnogo manje, negde izmedju 65% i 80%) poverenje, da izdrzi ljudsku prirodu ispred sebe i u sebi. Da prihvati nesavrsenost?
PsyMultiverses 