Bilo kakvi redukcionizmi, rasparcavanje su cesto banalizacija neke stvari, entiteta, pojave, ideje, situacije – znamo da nesto zanemarujemo, ali moramo nekako da ostvarimo odnos sa pojavom , idejom (itd.) i da odnekud pocnemo. Ono sto je strasnije je da, vremenom, pocne da se gubi granica (ionako vestacki postavljena kako bi se odnekud, cesto randomizirano, ili najlbize ili najpoznatije ili najatraktivnije, krenulo) izmedju parcica, manjih ili vecih, pa se umisli da je redukovano zapravo jednoko velikom Sve. A moze i obratno, da se tvrdoglavo drzi sveukupnog, kako se ne bi oslabilo nekim preispitivanjima, losim odabirom redukovanog ili iz anksioznosti odabira odakle krenuti. Ono sto me ovde intrigira je nasa sposobnost da posmatramo i deljivo i nedeljivo u isto vreme. Ne moramo da odabiramo strane. Mozemo sve. I 1 i . I 1 i 1000000. I 0.1 i 1. Mozemo da zamislimo 0 i 1. Sve ovo zvuci apstraktno. Zapravo je isto ilustracija ovoga o cemu pricam. Nesto veliko i nedeljivo nam je isto pojmljivo kao i nesto u beskraj usitnjeno. Atom, na primer, je lako vizuelizovati i zastati na njegovoj velicini. Znamo za neutrone, elektrone itd. Ipak, mozemo da pojmimo i atom i njegovu strukturu. Isto za celiju ili organi ili ljudsko bice ili planetu. Potreban nam je ulaz za odnos sa necim i potrebna nam je mogucnost izlaza, adpatacije i promene.
Kako je sa psihom? Postoji jedno objedinjujuce Ja i sa njim se identifikujemo. Ipak, ima i svih onih delova i redukcija od Ja – silni kompleksi, razne senke i raznoliki Animusi (Anime). Ako gledamo kroz vreme je slicno. Ima toliko raznih etapa Ja kroz vreme, raznih zaokreta koji su se desili ili ce se desiti u tom mom Ja, ali sam i dalje Ja. Kako onda da se pristupi razumevanju tog Ja koje u objedinjavajucoj formi ne funkcionise, a opet ne funkcionise bas zato sto je neki redukovani deo preuzeo vodjstvo? Drugacije receno, zar se borimo za kompletnost iduci u redukciju? Pa da. Ipak, ne idemo sami. Imamo Arijaninu crvenu vrpcu u rukama. Dok se upustamo u mracne pecine Nekije, znamo i dalje odakle smo krenuli i kako da izadjemo ako nam zatreba malo dnevne svetlosti. Mozemo da ulazimo vise puta i da se vracamo, mozemo jednom i da, umorni, sacekamo na sledece putovanje, a mozemo i samo da nastavimo. Sve opcije su moguce. Jedini uslov – ne ispustati vrpcu koja nas povezuje sa kompletnim Ja. Moze, naravno, i to (sve uvek moze), ali traganje u mraku Nekije je poprilicno dugi i iscrpljujuci posao, a oci se lako zaborave svetlost. Dakle, tu se redukovano pomesa sa Svim. U jednoj drugoj analogiji, Um i Telo ponekad ne funkcionisu i samo gledati s holisticke visine da nesto ne radi nije dovoljno. Mora se skliznuti u ponore, u preciznosti, u mrak. Celo ide u delove i delovi se ponovo povezu sa Celim. Kao klupko vunice, odnekud se mora uci i poceti. Celo je vunica. Ideja vunice je oba.
PsyMultiverses 