Ponekad ima toliko trauma, toliko zlopamcenja i ponesto tvrdoglavosti koji, svi skupa, ne dopustaju da ono cuveno unutrasnje dete u nama poraste. Zaglavimo se u nekom uzrastu. Bioloski i intelektualni uzrasti nastave da broje godine, ali psiholoski i emocionalni ne uspevaju da savladaju prepreku. Imamo toliko unutrasnje dece u nama, ali ima to jedno koje zapoveda svima njima i koje ne moze dalje i bez kojeg se ne moze dalje. I sada, teorija je jasna, nimalo nova. Trudimo se , guramo i patimo se. POnekad je neophodno da se najjednostavnije odmorimo, da odvedemo to unutrasnje dete nekom na bejbisitovanje. Terapeut je, uglavnom, najbolji izbor, ali treba imati poverenja u odmos. mala se deca ne ostavljaju tek tako kod odraslih. mala deca se ostavljaju u sigurnim rukama, cak i mala deca na koju smo kivni. To je jedna, htedoh napisati, tehnika u psihoterapiji koja mi je bliska, ali mi rec ‘tehnika’ smeta – suvise se cini manipulativnim i unapred odredjenim. U pitanju je odnos, kao i svi drugi, koji se gradi kontekstualno. Terapeut ne moze da dadilja svu unutrasnju decu svih. Ne moze ni da ih vodi kuci ni da ih edukuje. To nije terapeutov zadatak. Ipak, terapeut je tu da leci, a lek nekad dodje iz odmora. Unutrasnje dete pritiska i gusi. Poslati ga na par sati-seansi-dana-noci i videti kako je bez tog pritiska, ako se vodi bez duplih poruka i uz jasnu komunikaciju sa terapeutom-dadiljom, moze da dâ ogromne rezultate.
Prvi korak je razumevanje konteksta i vremena zaglavljivanja. Zatim, dolazi vrsta pritiska, kvalitet tog odnosa ranjeno dete-tiranin i (ne)odraslog. Onda nastupa prepoznavanje pojavljivanja, dejstva, odjavljivanja, prikarednog prisustva kompleksa deteta. Kada se dete upozna, nazove pravim imenom i dogovori se „njegovo putovanje kod dadilje“ uz jasne odrednice povratka i razmene sa (ne)odraslim, moze se pristupiti. Oboje vezbaju i dorasli-potcinjeni i maleni-prejaki. Rast dolazi iz razmene i iz saradnje.
PsyMultiverses 