Dva razlicita deteta

I pored sveg jasnog samoljublja, upadamo lako u zamke njegovih prikrivenih taktika. Ponekad spasavamo sebe, to jest, onaj deo nas kojem je neophodno da o sebi misli kao o dobroj osobi, kao o protivtezi nekoj odredjenog ili zamagljenog zla. Tada zrtvujemo ono sto mislimo da volimo, ono sto mislimo da nam je vazno i ono sto mislimo da je dobro za nas. I sto vise mislimo to sve, to nam je raskosnija i upecatljivija zrtva. Ono sto je dobro za mene je cesto manje bitno od onog sto ja mislim da sam – dobra ili dobar. Uvek spasavamo svoj prioritet, ono sa cim se zbilja identifikujemo ili upiremo svim snagama da bude identifikovano sa nama. To samo po sebi nije nimalo neobicno. No, na tom putu se desavaju razne kontradiktorne situacije – cesto ih nazove maglovitim pojmom autodestruktivnost i tu se zaglavimo. Autodestruktivnost , naravno, postoji, ali ona je sredstvo, a ne cilj. Cilj nije da se samounisti, cilj je da se odbrani ono sto je jos svetiji od zivota-zdravlja-voljenosti.

Zamislimo da smo majka (nebitno jesmo li muskarac ili zena) dva deteta – deca su blizanci. Ipak, veoma su razliciti. Jedno dete je ozbiljno mentalno hendikepirano i bez ikakve mogucnosti poboljsanja. Drugo dete nema zdravstvenih problema. Kako se ophodimo prema deci? Tu nastaje velika dilema. Instinktivno se dajemo vise bolesnom detetu, potrebni smo mu. Ono drugo ima kapacitete za prezivljavanje. Da li je to pravicno (naravno, moralna pitanja nemaju nikakve veze sa ovim, ali se uvek upetljaju i dug je put da roditelj shvati da je primarna „nepravda“ takodje ne-nepravda i nema nikakvu moralnost sama po sebi)? Nije, jer nije iz te dimenzije. Da li jemanje pogubno za buducnost preusmeriti se na zdravo dete? Da li uopste ima ikakvog smislnog odgovora, vec se se sve samo po sebi odvija, uz sokove, intuiciju, dobre (citaj: nikad uspesno dobre) namere i slicno?

E, sada, hajde da koristimo ovu metaforu za nesto drugo. Moje okruzenje je moje i ma koliko ih odbacivala, vec je tu, jer je tu od pre mene, vreme je vec uspostavilo neizbrisivi odnos sa njim. Racionalno znam da to okruzenje nema kapaciteta da bude uz mene sada, u ovom trenutku, ne razume, tek ce da razume, niad nece da razume, nebitno. Ipak, ja mu dajem moju energiju koju bih mogla da sacuvam za zdrav deo sebe i da usmerim tu energiju na nesto sto ce uharmoniciti moje traumu sa mojim reparacijama. Fino zvuci, ali racionalno se retko pojavljajuje bez svoje antimaterije – svog iracionalnog. Mogu li da napravim ovakav sterilni izbor?

E, hajde, sad jos sloj dublje. Ista metafore, ali sam u pitanju ja majka dve mene, jedne kompleksne i zaglavljene i druge sa potencijalom za rast. Hocu li zanemariti taj deo koji moze da raste, samo zato sto moze da raste? Hocu li odbaciti deo koji ne moze dalje, jer nece nikada moci dalje, ali je i dalje to neki neotudjivi deo mene? Ili cu balansirati izmedju? Da li cu moci da balansiram? Da i cu moci da budem asamo majka, a ne i neke druge uloge mog zivota?

Zapetljava se. I nema jednog odgovora. I stoga, bas stoga, nema loseg odgovora.