Category Archives: Non classé

Kvantna mehanika je vec davno uspostavila zaključak – šta ćemo opazati/meriti/registrovati, zavisi od našeg prisustva, iliti ona stara filozofska pitalica: ako drvo padne u praznoj šumi bez životinja/ljudi – da li pad drveta prizvodi zvuk? E sad, to je vec dovoljno komplikovano samo po sebi. Naša čula koja nas ograničavaju, ali i spajaju sa spoljašnjošću, bez kojih ne možemo i uz koje imamo samo subjektivni prikaz realnosti (ukoliko realnost postoji) nam preplavljuju svest, a i, malkice, Nesvesno silnim informacijama. Mi odgovaramo našim akcijama i našim mislima, našom svesnošću da smo tu i da opažamo nešto. Ipak, menjamo li rezultat tog posmatranja našim Nesvesnim? Drugim rečima, ukoliko uzurpiramo-modifikujemo-iskrivljujemo ono što opažamo samim svojim prisustvom, koji „nas deo“ to čini, naročito imajući u vidu čestu nekoherentnost našeg Svesnog i Nesvesnog (sva ona pitanja slobodne volje…).

Jedan od najčešćih ilustracija efekta posmatrača je eksperiment Jangovih interferencija (na engleskom: https://en.wikipedia.org/wiki/Double-slit_experiment i https://en.wikipedia.org/wiki/Observer_effect_(physics)). Iako nema dokaza da je Svest posmatrača (naročito, jer je često posmatrać robot-uređaj-mašina) menja efekat, ukoliko ne odbacimo tu hipotezu, ispravno bi bilo zapitati se – Svesno ili Nesvesno, ko, zapravo, menja efekat?

Može li moje Nesvesno da utiče na Drugoga? Snosim li odgovornost za to, jer moja je Svest bila zaobiđena? Može li Nesvesno onda „pređe“ Svest i da sve odradi samo – gde sam onda Ja u tome svemu? Ili je usredsređivanje pažnje – dati prioritet ono što sve menja? Tek kada se „usinhronizujem“-stoim-povežem sa događajem, moje prisustvo ga menja i podešava? Znači li to kontakt Svesti, koja je neka vrsta inkarnacije ogromnog i kolektivnog Nesvesnog, menja ishod? Nesvesno koristi ili ima koristi od Svesnog, jer je Svesno jedan imenovani, određeni (mada dinamičan i promenljiv) deo Nesvesnog i samo kao takav može da menja rezultate i procese? Mi, ljudska bića, gubimo se u Nesvesnom – Svesno Ja je ono koje nas podseća da postojimo i reagujemo i menjamo. Kakva divna ravnoteža između Svesnog, koncentrovanog, malog i opet moćnog na neki svoj način i velikog Nesvesnog, ogromnog, svemoćnog, a opet rasplinutog! Negovanje Ja je negovanje i ove ravnoteže.

Rivalitet ubija. Stimuliše na početku, kao i svaka droga, a onda isisava životnost i svesrdnost. Ima mesta za svakog od nas na ovoj planeti, barem u psihičkom smislu. Granice koje osećamo su češće naša lična samokažnavanja, samožrtvovanja i samoljublja. Ukoliko su granice tu, jer treba da su tu, jer su korisne i olakšavaju mnoge stvari, a ne zato što guše, sve se menja. Lakše je sa granicama koje dolaze od spolja – nude nam bes i mržnju prema onome koji nam ih postavlja. Šta ćemo ako smo mi nalogodavci?

Lako ćemo upsti u zamku poređenja sa drugima. Onošto uvek zaboravljamo je da ima mesta za sve. Ima mesta za naše misli i naše kreacije i naša osećanja. Ipak, ne možemo da kontrolišemo kako će Drugi reagovati na to. Dakle, mesto postoji, ali šta će se desiti sa tim mestom, koliko će biti vidljivo, voljeno, posećeno, sve to zavisi od našeg odnosa prema Drugima i prema Sebi i prema samom sadržaju. Nekada smo verni sebi, pa makar i ne bili prihvaćeni. Nekada pravimo kompromise nauštrb svojih uverenja. Nekada je sadržaj taj za koji imamo snašni poriv da ga iskažemo i ne možemo ništa drugo nego da ga sledimo bez automatskog razumevanja. Isto tako, nekada nas Drugi prihvataju bez da nas razumeju ili ne prihvataju čak iako nas razumeju, Nema pravila. Manifestacija sebe i svojih kreacija košta – košta mogućnosti da nas neko zaista vidi. I to je naš izbor hoćemo li imati poverenja da ćemo preživeti tu vidljivost od strane Drugih. Ali, mesto postoji. Mesta uvek ima za sve.

Čekamo, tako, da se nešto desi. Znamo veoma dobro da je ono što nas čini nama proces dobijanja, a ne rezultat. A opet, stalno se usredsređujemo na cilj. Cilj je orijentacija i motivacija, energija kojom biramo tu orijentaciju, a put je onaj što se dešava i onaj što smo zaista. Jer kada se dođe do cilja, jesmo li više mi? Ili smo samo na početku novog ciklusa? Naravno mi smo sve to, ono objedinjujuće Ja, ali to veliko Ja ima u sebi sve te faze sa kojima se identifikujemo i prema kojima nije naivno pronaći totalnu sinhronizaciju sa ritmnom preomene. A ta mala Ja, ona se menjaju.

Mnogi ljudi ne mogu da izdrže uspeh. Uspeh je statika. Čak i ljubav, odnos, intelektualno, materijalno, spiritualno bogatstvo ne izdrži teret statike. Inercija sve ubija. Zaglavimo se u Kaïrosu. Potreban je Chronos. Potrebno je vreme. Ne samo da je neophodno, već ga i instinktivno osećamo. Što više smo zaglavljeni u nekom ekstremu, makar to bio u uspeh, imamo doživljaj da će se seve preokrenuti. Počinjemo da osećamo anksioznost, čak i strah od neumitne promene koja nas čeka, pa je tim strahim i ubrzavamo. Kao da ćemo nešto izgubiti… Kao da ćemo se udaljiti od cilja, ne shvatajući da je život proces, a ne rezultat. Proces, to je Ja koje se nadograđuje i približava objedinjavajućem, velikom Ja, onom što u isebi ima sve delove nas, sve potencijale i sve manifestacije i izbore Ja. Budućnost se dešava posle i budućnost postoji mentalno i emocionalno. I imamo odnos prema njoj. Ali ona nije više Ja i ona neće biti više Ja. Možda će biti neko ja sa kojim ću se lakše identifikovati ili ću biti ponosnija ili će mi olakšati život, ali to Ja će biti isto deo mene, baš kao i sada. Ja biram to Ja, dajem prioritet nekom islazu sebe, vreme metaboliše, ali sve zajedno, sve sam to Ja.

Biti u ovom ovde, Kaïros, trenutku znači privilegovati. To je lako napisati i intelektualizovati, ali privilegovanje je jedan mučan i veoma skup proces. To znači odabrati nešto nauštrb nečeg drugog. Odvojiti se od uspomena, prepustiti žalovanje prošlosti, suočiti se sa mišlju da ne možemo da kontrolišemo budućnost. Biti ovde i sada znači, bar za jednu nanosekundu, ne biti tamo.

Isto tako, za one koji će radije odabrati ovde i sada, ponekad je bitan iskorak. Kaïros je veoma vrednovan u naše vreme i to sa pravom, jer je neophodan za centriranje osobe, za kontakt sa sobom, za kratkotrajno, ali hranljivo odvajanje od protoka vremena. Ipak, bivstvovanje u njemu može da ima impakt na okolinu. Ponekad on može da odvede u ekstrem i u tom ekstremu nema mesta ya Druge. Iskorak ka aosicjacijama, ka Chronosu može da bude neophodno uravnotežavanje. Znači, prioritet će se odvojiti od Kaïros trenutka, žrtvovaće ga na tren, i otićiće ka nekom dćepu prošlosti ili nekom sučeljavanju sa neizvešnošću budućnosti.

I, ponovo, vraćamo se na isto, na ravnotežu i na umerenost. Opet ne dajmo se zbuniti. To ne znači na dosadu i na statiku. Krajnji zbir je u umerenoj zoni, ali sve što čini sabirke tog zbira je slobodno. To znači da svaki džep vremena, svaki tren Chronosa i Kaïros, zajedno sa onim atemporalnim, večnim Aïonom što obavija sve i tu je po potrebi (koje smo svesni ili ne) ima svu slobodu izražavanja. Ali, ne svi u isto vreme (opet vreme!). Prioritet daje i bira Svest i taj prioritet je dinamičan i fleksibilan. Vrednujemo šta je bitnije ne iz moralnih i ostalih socijalnih konstrukata, šta je bolje ili gore, nego iz korisnosti preživljavanja Ja i Drugih zajedno, nekad na različitim stranam klackalice, nekad zajedno na istoj ljuljašci. Kao u mandali, centar objedinjuje, ali ne postoji samo centar- mandala je i sve ono oko centra. A prioritet je naše pravo i sloboda i odgovornost.

Već je jasno, sve sam Ja. I, onda, ima nekih inkarnacija koje prisvojimo, identifikujemo se sa njima i one nam se čine manje-više pravilnom opisom Nas. I, opet onda, ako se desi trauma, da se iskliznuti iz tog opisa.

PTSD je još jedan psihovremenski poremećaj. Ovde smo fizički, ali je um još uvek u onom trenutku, trenutku traume. Objedinjavajuće Ja, ono koje je puno potencijala za sve, ono ne probija granicu između ova dva iskazivanja Ja, jer su previše neusaglašena. To se vidi, naročito, u situacijama rata – posebno sam primetila u radu sa humanitarcima. Oni, najčešće, ulaze u ratove sa velikim iluzijama i ciljevima, sa idejom spašavanja Drigog, sveta, uspostavljanja harmonije. I, onda, desi se veliko bum, strašno sučeljavanje sa najbanalnijim i najmoćnijim od svih poriva – preživljavanjem. Nagon za nastavkom života, izbor, preispitivanje ličnih vrednosti, sve to čini ovaj posao na mnogim nivima, svesti i nesvesnog, teškim. U principu, svi poslovi koji su vezani direktno za smrt moraju da imaju u sebi neki sistem ravnoteže, nego crpljenje zivotne energije koje će izbalansirati svakodnevno posmatranje njenog gubljenja. I onaj koji dovoljno dugo postoji u ovom duplom svetu, onom na poslu i onom ličnom, mora da iskoristi razne svoje Persone da bi odvojio ta dva sveta na praktičnom nivou, a, opet, ostao ceo mentalno. Bilo kakav poremećaj od spolja preti da uznemiri ovu krhku ravnotežu. Dobra primer je novodošli, neiskusni kolega koji pristiže u ratnu zonu. On doživljava traumu i potrebna mu je empatija iskusnijih kolega, ali oni se ne usuđuju da je daju, jer bilo koje prisustvo empatije bi pogoršalo njihov ranjivi balans između dela koji je neustrašiv i praktičan i onaj krhki, unutrašnji koji se boji. On polako postaje kao oni što olakšava prihvatanje kolektivnog mehanizma odbrane, ali nije uvek to lako ostvarivo.

U situacijama ratnih i ostalih trauma koje ne vode ka vom paralelnom obitavanju ta dva dela, ostaje taj vremenski parazit, taj PTSD. Jedini način je da se radi na postepenom podsećanju na veliko, objedinjavajuće Ja kako bi se, polako, pronašlo mesto za sve. Isto tako, oni koji nemaju PTSD i koji su poprilično odvojili ta dva dela kako bi funkcionisali, jednom izlaze iz hronične traume ili rata. Kako se prilagoditi svetu u kome nema trauma? Kako prihvatiti svet bez ogromnih opasnosti? Opet, odgovor je isti, traženje Celokupnog Ja, ali posao je ovde veoma kompleksan, jer treba prihvatiti, oprostiti mehanizam odbrane koji je pomogao preživljavanje, ali koji se sada čini kao parazit u ne-traumatskom, ne-ratnom svetu.

Iz svega ovoga, savet bi bio raditi na velikom Ja pre odlaska u humanitarne misije i ratne zone, što zvuči dobro kada se ima vremena za promene i pripreme. Kada se nema, kada smo uvučeni u traumu, kada nam ona padne s neba u naš zivot, samo slediti intuiciju koja će najpre pomoći prezivljavanje, a onda prihvatiti da smo želeli da preživimo, da je to duboki nagon. I tek onda kada smo preživeli, možemo sebe autorizovati da prihvatimo da smo mi malo od svega, prema potrebi, i izbor zadovoljenja tih potreba je naš. Ali, ne može preko reda. Najpre, život – izbor života, onda osećanja i misli o životu, i onda opet i na kraju – izbor života. Ne treba se izvinjavati što se preživljava, ali treba prepoznati momenat kada se nagon preživljavanja završava i počinje nešto drugo. A psiha prihvata nogo bolje ono što je imenovano. Na kraju krajeva, to je terapija: imenovanje.

Da li identiti postoji? Nisam sigurna da je ispravno reći apsolutno postoji. Mislim da je identitet jedna efemerna kategorija, prilagodljiva i zavisna od datog trenutka i konteksta. Svi mi možemo da smo sve i svim mi u jednom trentuku izaberemo samo jedno ili par nečega kako bismo bili lagani za životno putovanje. Često pdaberemo relativno rano, pa se srodimo sa tom idejom sebe , pa nam je mučno i dugotrajno, pa često i nepotrebno da menjamo išta. Jednostavno „to sam ja“. A zapravo nema trajnog Ja. Ima Ja ovde i sada, Kaïros-Ja. Sav taj Ja proističe iz velikog Aïon-Ja u kontekstu Chronos-Ja. Ipak, mi, ljudska bića, moramo da se definišemo. Potrebno nam je da imenujem i stvari i oblike i pojave i sebe i druge. Imenovanje je zaustavljanje na jednoj vrednosti ili vrednosnoj grupi. Privilegija i hijerarhija. Tu i leži sva nepravda i svi poremećaji ravnoteže. Jednostavno, u datom trenutku nešto je važnije od svega drugog, ma makar bilo i banalno u nekom drugom trenutku. Biram neko Ja kada sam mala i se ono samo bira za mene, onda se ja cenkam sa svetom za to moje Ja, pa u mladosti odabeem sama ili u sprezi sa zovom iz Nesvesnog neko odraslije Ja koje se i dalje menja. Nije uvek potrebno ili mogućno sve odbaciti. Mnogo toga je zacementirano kompleksima. Ti kompleksi „vole“ da preuzimaju odgovornost za karakter i za identitet osobe. „Takva sam jednostavno“ je privilegovanje nekih mehanizama odbrane koji su manje koštali u prošlosti. Onda, ako dođe neka veća egzistencijalna kriza, to Ja se preispita hoće li se još podešavati. Nekad se tu dese ogromne promene, nekad vrlo površne. Mnoga se podešavanja čine celog života. Uostalnom i sam proces individuacije je postajanje više ono Ja koje je deo sveta, odabrano da bude što bliže ravnoteži Ja – Drugi. Nekada Ja crpi iz potencijala veoma različita ovaploćenja od onih ranijih. Nekada se vraća nekim ranijim verzijama Ja, uz nova prilagođavanja. Tada treba imati nešto malo uvida da Drugima okolo nije lako da se prilagode, da se čak osećaju izdanim, jer se nešto što je bilo uobičajeno i stabilno pokazalo nešto neubičajeno i dinamično. A to plaši. A strah je tu da obuzda velike promene i, isto tako, da bude obuzdan kada su velike promene neophodne.

Kada posmatramo spektar bilo koje osobine, potencijala, misli, koji je kao celovit neodrživ i neophodno je izvršiti izbor između onog što je korisnije, bitnije i neophodnije u datom trenutku i situaciju, postavlja se pitanje treba li isto učiniti sa vremenom. I vreme kao celovito nije odršivo u umu. Ploviti po svim aspektima okeana vremena zvuči primamljivo, ali je i opasno – da se izgubiti na pučini i nikada ne naći put nazad. I onda, moramo se skoncentrisati, definisati u samo nekim vremenima. Najpre, s vremena na vreme smo u kontaktu sa odrazom ili procepom kroz koje se dâ nagovestiti ogromni Aïon, ogromno Nesvesno. Onda, tu je ovo vreme ovde, ova odrednica linearnog vremena u kojoj se nalazimo u odnosu na druge – naš Chronos i Chronos celog sveta. Naposletku, tu je i Kaïros, moje vreme, moje ovde i sada koje je baš ovde sada, nepovezano sa pokretom, a opet i jeste, jer se kreće bez da je u kontaktu sa tim kretanjem. Uvek je neko Sada.. A naš um može de kombinuje sva ova vremena kroz fantazije, sećanja, predviđanja i ostale džepove vremena. Može da se vrati u prošlost i da je mini-Chronos te prošlosti, znajući da to nije ovaj ovde, konvencionalni i svuda-oko-nas Chronos. Može da zamisli budućnost ili paralenu, alternativnu stvarnost. Um može svuda, ali da bi to funkcionisalo, potrebno je da mu ostane bar neki delić veze sa konvencionalnim Chronosom. Veza sa matičnim vremenom je bitna da bi se moglo upustiti u ostale avanture. Ukoliko je nema, Ja se rasipa i rastvara. Bez Aïona se misli da se može, ali on je unaokolo, manje ili više filtriran od strane Svesnog. Njegov „nedostatak“ umanjuje našu kompletnost. Teoretski može i bez Kaïrosa, ali to je skrivanje od života. Može i samo u džepovima, ali opet je to jedno drugo „varanje“ Ja. Može i bez džepova, oni su kao divertikuli, koji mogu da postanu opasni ako se začepe. Ipak, oni i menjaju, proširuju, „varaju“ vrmee i skrivaju ja po potrebi. Primećujem često da su mentalne bolesti poremećaji vremena, našeg odnosa sa vremenom, našeg odabira vremena, isto kao i svih ostalih spektara. Možemo da smo u svim vrmeenima, ali bi to bilo preplavljujuće i statično kada bismo se tome prepustili. Moramo da privilegujemo neko vreme, neki odnos, da definišemo naše Ja u nekim područjima spektara, svih spektara. I, onda, kad se zaglavimo, pa mnejamo, pa adaptiramo, pa uzimamo nešto drugo, korisnije iz spekatra, prilagođavamo ono što mislimo da smo Ja i drugi obraac tog Ja. Svako Ja je podskup ogromnih potencijala istih za sve. A neki delić preuzmemo i prisvojimo. Ali on je pozajmljen i nema ničeg lošeg u tome ako ga, u tom istom Chronosu, iz pomoć različitih dimenzija vremena, promenimo.

Nesvesno ponekad vrišti. Tada ga ne treba ignorisati. Šalje signale, besni, probija kroz kontrole Svesnog. Najčešće ono šalje snove, košmare ili one neprijatne ponavljajuće snove. I onda ti snovi nne daju mira. I onda ih treba saslušati. Onome što nas juri ne okrenuti leđa već ga pitati šta traći i šta očekuje od nas. Onome koji probija naše zidove otvoriti vrata i pitati: „Šta sada?“. Kada padamo, pogledati dole u šta padamo. Teško je to, čestoi bolno. Ono što najčešć radimo da je da bežimo ili ignorišemo ili nam Svesno sve filtrira uz pomoć zgodnog zaborava. Nesvesno nema isti odnos sa Chronos-om kao Svesno. Ono u njemu gubi linearnost. Ono ga posmatra od spolja. Nesvesno je vođeno silom individuacije, u onoj meri u koliko je Svesno dopušta, a Nesvesno insistira. Treba slušati tada. Zov Nesvesnog se dâ zaobilaziti, ali cena tih novih podešavanja (baš kao kada GPS „naleti“ na ulicu sa radovima) raste, a često i zaglavljuje. Mnogo se trudimo da ogluvimo. Grana zone kofora ima svoje zagušivače. Ali, onda, jednom, poslušamo zov. I teško ga je zaboraviti jednom kada on zagolica Svesno. Promena proizilazi iz Nesvesnog Ne znači da joj se trebapodrediti niti da nas ona vodi. Jedino što treba je saslušati je, a onda uključiti nešto još vaznije od nazivanja zova sudbinom, iskoristiti naš predivni dar: slobodnu volju – i odabrati. Zov je golicanje, a ne naredba.

Snovi vode. Znamo toliko toga o snovima: rekonsolidacija naučenog i memorisanog, organizacija novih iskustava i povezivanje sa starim, već pohranjeim informacijama, smeštanje novog podatka u pravu datoteku sa pristupima svim ostalim datotekama. Takođe, nekad koriste Nesvesno kako bismo se podsetili odakle nam poriv za baš tim novim iskustvom. Ponekad Nesvesno iz svoje atemporalnosti šalje signale Svesnom. Ponekad Nesvesno provcira Svesno – pravi simulaciju moguće budućnosti ukoliko nastavimo sa onim što smo započeli novom akcijom, odlukom i odbijanjem novih akcija i odluka.

Intezivni san, čak i košmar, značajna je informacija: to je pleonazam – nešto malo se dovede do svog ekstrema u nekoliko dimenzija. Šta bi bilo kad bilo, ili, još češće, šta će biti ako se ovako nastavi. San često karikira, koristeći jezik simbola koji samo mi možemo da dekodiramo. To „samo mi“ nije skroz naskroz tačno – terapeut može da bude zgodan prevodilac ako uspe da se poveže sa pacijentom na različitim nivoima, ako mu pacijent dopusti da „čita“ njegov psihosimbolični jezik.

Da li san obeshrabruje? Da li san nešto jasno kazuje? San nema moralnost, kao što je ni Nesvesno nema. Ono je „samo“ oruđe traženja prave mere, prave mere odluke, akcije, reagovanja, promene, ne-promene. San kalibrira.

Kada posavetujemo nekoga da sagleda zašto ostaje zabarakidiran(a) u svojoj zoni konforta, najčešće ćemo čuti primedbu tipa: „Ali meni ovde nije prijatno, odakle ti da je to komforno gde sam?!“. Imamo ideju o komforu kao Eldoradu. Komfor nije to – to je samo ono mesto na kojem je sigurno, ne možemo da padnemo, imamo gde da spavamo, šta da jedemo i pijemo. Naravno, da taj komfor ne ynači i sreću i blagostanje, oni čekaju negde drugde. ipak, pomeranje ka tom nečem drugom podrazumeva pomeranje. A pomeranje znači korišćenje sačuvane energije. Hoće li je biti dosta?

Meni to veoma liči na sedenje na grani iznad litice. Grana je velika i neće se pasti. Dole je strašno, a iznad je nebo. Relativno blizu je izlaz. Ipak, nije tek tako, naivno, popeti se. Može se okliznuti i pasti. Tu gde smo je bar sigurno. Vredi li tu sigurnost žrtvovati, posebno jer se iz rupe ne vidi šta je napolju. Vidi se nebo i svetlost, ali se ne vidi krajolik. Možda su svuda okolo rupe i litice? Možda je divno? Možda ima samo većih grana? Čemu pomeranje? Jeste da je pogled na nebo „uravnotežen“ pogledom na provaliju, ali nekada se da gledati samo horizontalno. Da bi se odlučilo na penjanje mora s eimati: dovoljno energije, dovoljno motivacije, dovoljno znatiželje. Nema pravila kada se treba penjati ni d ali se treba penjati. Tu nema moralnosti. Ima samo zova nepoznatog. Ili pomisao da bi grana mogla da se potroši. Ili huk odozdole. Ili pravi trenutak. Ili nikad. Jedino se ne sme gurati.