Čekamo, tako, da se nešto desi. Znamo veoma dobro da je ono što nas čini nama proces dobijanja, a ne rezultat. A opet, stalno se usredsređujemo na cilj. Cilj je orijentacija i motivacija, energija kojom biramo tu orijentaciju, a put je onaj što se dešava i onaj što smo zaista. Jer kada se dođe do cilja, jesmo li više mi? Ili smo samo na početku novog ciklusa? Naravno mi smo sve to, ono objedinjujuće Ja, ali to veliko Ja ima u sebi sve te faze sa kojima se identifikujemo i prema kojima nije naivno pronaći totalnu sinhronizaciju sa ritmnom preomene. A ta mala Ja, ona se menjaju.
Mnogi ljudi ne mogu da izdrže uspeh. Uspeh je statika. Čak i ljubav, odnos, intelektualno, materijalno, spiritualno bogatstvo ne izdrži teret statike. Inercija sve ubija. Zaglavimo se u Kaïrosu. Potreban je Chronos. Potrebno je vreme. Ne samo da je neophodno, već ga i instinktivno osećamo. Što više smo zaglavljeni u nekom ekstremu, makar to bio u uspeh, imamo doživljaj da će se seve preokrenuti. Počinjemo da osećamo anksioznost, čak i strah od neumitne promene koja nas čeka, pa je tim strahim i ubrzavamo. Kao da ćemo nešto izgubiti… Kao da ćemo se udaljiti od cilja, ne shvatajući da je život proces, a ne rezultat. Proces, to je Ja koje se nadograđuje i približava objedinjavajućem, velikom Ja, onom što u isebi ima sve delove nas, sve potencijale i sve manifestacije i izbore Ja. Budućnost se dešava posle i budućnost postoji mentalno i emocionalno. I imamo odnos prema njoj. Ali ona nije više Ja i ona neće biti više Ja. Možda će biti neko ja sa kojim ću se lakše identifikovati ili ću biti ponosnija ili će mi olakšati život, ali to Ja će biti isto deo mene, baš kao i sada. Ja biram to Ja, dajem prioritet nekom islazu sebe, vreme metaboliše, ali sve zajedno, sve sam to Ja.
PsyMultiverses 